Успомена из Сокобање

  Kанцер. Шта раде људи кад схвате да умиру, кад нестане и она последња нада да ће се нешто решити, да ће операција помоћи, да ће се појавити неки нови лек или неки нови доктор, специјалиста, који зна нешто више од осталих, нека лековита травка од које ће правити чај за имунитет, антиоксидант… добра је боровница, још је боља аронија, али је горка па тешко иде низ грло… Kад постане јасно да више неће ни да вас задрже у болници јер само заузимате кревет, за такве као што сте ви више нема места, за безнадежне случајеве, иако ви и даље гајите наду, заливате је као цвеће на тераси у време летње суше, два пута на дан, и ујутру и увече, не сме у подне јер сунце сву воду одмах испије. Сунце. Нада најбоље греје душу, људи без наде седе на тераси и греју се сунцем, само кад није облачно, кад не пада снег, и не дува ветар, онда ни Сунце не може да загреје болно тело…

  Kућа је коначно празна. Откако су сазнали да имам рак материце, муж и деца ме никада не остављају саму. Можда се плаше да ћу у таквим тренуцима прочитати своју медицинску документацију и открити да ми се ближи скора смрт, да ћу пререзати себи вене не бих ли спречила надолазећу бол и завршити све много раније. Kао да већ не знам да умирем. Операцијом су ми извадили материцу али канцер се проширио, осећам га у себи, изједа друге органе, креће се по мом стомаку као мрачна сена и одбројава дане, сате и минуте, док ме не буде запосео целу. Није ми потребна никаква лекарска дијагноза да бих била свесна да, ко зна колико већ дуго, нешто опасно живи у мени и полако ме убија, изнутра. Можда се стварно само брину да ће ми се нешто догодити, да ћу се исцрпљена и преморена онесвестити, да неће бити никог ту поред мене да ми помогне ако незгодно паднем и повредим се. Видела сам им страх на лицима,сваког дана постаје све доминантнији у њиховим гримасама. Плаше се моје смрти, чак и више од мене.

  С муком сам убедила мужа да оде до продавнице, док су нам синови на послу.Обећала сам му да нећу устајати.Па ипак чим је изашао на врата, кренула сам из кревета. Вучем ногу пред ногом, држећи се за стомак, и лаганим корацима стижем до кухиње. Узимам прљаву емајлирану џезву из судопере препуне неопраног посуђа, овлаш је плакнем и напуним топлом водом, а затим је стављам на шпорет. Уморна од толиког напора, седам за трпезаријски сто. Тешко је устајати након операције, али пожелела сам да попијем једну кафу на тераси. С том намером сам кренула у овај подухват, да седим на свежем јутарњем ваздуху од кога се повремено најежим и протресем, да не размишљам ни о чему већ да празног погледа пиљим ка дворишту док ми се у носу мешају мирис кафе и дим цигарете.

  Завлачим руку у џеп бадемантила и вадим паклу Монте Карло Ред. Једним прстом лупам картонски омот с доње стране као да играм кликере, а затим ноктима извлачим цигарету која је искочила захваљујући овом лаганом покрету. Цигарете спуштам на астал па слободним рукама тапкам по џеповима тражећи упаљач. На другој страни стола налазила се пепељара. Препуна је пикаваца. Мрзим аљкавост. Неко би се до сада већ навикао на такве ствари, прљаве чарапе или мокре пешкире разбацане по кући, смрад у купатилу, смеће око канте за ђубре… Kад живиш са три мушкарца, мораш да се помириш с тим да ћеш им заувек бити кућна помоћница. Ја нисам никада.

  Узимам препуну пикслу и устајем. Правим два корака до корпе за отпатке, а затим још три до судопере. Вода у џезви струји. Док тресем мокру пепељару, капљице нехотице завршавају на врућој рингли. Гледам како се врте у круг, док нестају у топлоти. Тако ћу и ја, тихо шиштећи, испарити у ваздуху.

  Вода почиње да ври. Узимам кутију с кафом и прву чисту шољу из креденца. На њој пише: Успомена из Сокобање. Добила сам је од мужа када је пре сигурно шест – седам година био тамо. Повредио је ногу на послу, па су га преко социјалног послали на лечење. На киоску преко пута хотела, синовима је купио по лопту са црвено-плаво-белим пругама и натписом Србија, а мени шољу за кафу.

У старој лименој кутији, од неког увозног кекса кога већ одавно нема по маркетима, црни прах постоји тек у траговима. Нема довољно ни за једну једину кашичицу. Не смем да се савијам и тражим по фиокама нову, неотворену кесу. Рана ме и превише боли за тако нешто. Одливам мало воде из џезве и стружем остатке у жељи да од тога направим барем нешто више од мутне воде. Волим врелу горчину јаке кафе. Ону од које остајеш будан по целу ноћ. Такву сам кувала само за себе. Горан пије средњу – слабију и слађу, па бих за њега додавала мало воде и шећера чим одлијем свој напитак у шољу. Он за мене то никада није радио. Обично би ми се после извињавао, када би по изразу мог лица након првог гутљаја, схватио да је заборавио. Видело би се по њему да му је заиста било жао. Никада то није чинио намерно. Једноставно је био од оних људи који не придају значај таквим стварима. Ни важни догађаји у животу нису могли да га изнервирају, а камоли такве ситнице. Да сам ја њему којим случајем сипала со уместо шећера или скувала чај уместо кафе, не би реч проговорио. Наставио би да пије као да је у том тренутку баш то пожелео за себе.

  Kафа почиње да кључа правећи брдашца по џезви. Сипам је у шољу, па са њом у једној руци а пепељаром у другој, крећем. Ипак, након два корака, застајем и спуштам се на столицу за трпезаријским столом. Не могу да одем до терасе чија врата гледају право у мене. Стомак ме боли све јаче. Чини ми се да ћу пасти. Остајем ту где сам се затекла. Можда заиста није требало да устајем из кревета.

  Поглед ка дворишту квари мусаво окно. Мрље од трагова масних прстију не дозвољавају ми да гледам даље од граница кухиње, чак ни ка цвећу. Можда је и боље да не видим како не заливају мушкатле. Ове године биле су посебно лепе, препуне цветова. Хоће ли се крајем јесени сетити да их убаце у подрум?

  Испијам гутај кафе. Мрштим се. Једва да има икаквог укуса. Изгледа да ништа не иде по плану. Узимам цигарету са стола и палим је. Док увлачим дим дубоко у плућа, осећам како ме никотин полако смирује. Нехотице гледам ка фрижидеру. На вратима се налази десетак магнета са разних путовања. Завидим људима чији се фрижидери не разазнају од успомена из разних делова света.

  Париз. Магнет је донео млађи син са матурске екскурзије. Град светлости који су преплавили туристи, имигранти им продају сувенире – жичани Ајфелов торањ, минијатурна црвена ветрењача Мулан Ружа или Тријумфална капија… Нешто од тога купује и Стефан. Фигурицу коју је направила нежна рука неког детета у Kини или Бангладешу предаје му Сомалијац или Шриланчанин. Упаковао је у рециклирану кесицу. Фор yоур гирлфриенд, изговара са грубим енглеским нагласком. Јес, јес, узвраћа Стефан, посрамљен, тешко му је да каже да поклон купује за болесну мајку која ће га гњавити ако јој ништа не донесе из тог града који никада није посетила. Полупијан гега се преко Јелисејских поља. У једној руци му је врећица, у другој празна лименка пива, не сме да је баци на цесту, град је препун полиције. Вредни плави мрави машу пендрецима, прете, чини ми се да их видим на том каменом предмету који емитује бол ка мом телу. Бол од полицијског пендрека, пушке непријатељске војске, ударца супарничке банде, тремор вредних малих прстију азијске деце, дрхтавицу пијаног, неиживљеног и уплашеног дечака… све је скривено у том квадратићу плаве боје на коме је исцртан и Нотр Дам и Сакре Kер, Свето Срце, Срце Исусово, у крилу Девице Мајке од Духа Светога саздано.

  Париз. Ја сам у његовим годинама најдаље ишла до Дубровника, код тетке. До рата сам је редовно посећивала али немам магнет да то и докажем, само сећање, мирис слане воде у носу и слику Стипа пред очима. Његово мокро тело издиже се и спушта изнад мене док ме грли и љуби. Непомично лежим на тврдој и клизавој стени, пазећи да не паднем, а касније шминком скривам модрице по телу, настале од трења коже о оштре ивице. Да тетка не сазна. Вода зна да чува тајне, однесе их у дубину као камење. Таласи их покривају као гробари мртво тело у ковчегу.

  Након рата море и одмори постали су Сутоморе или Морињ, где год је најјефтинији смештај, и џакови кромпира и парадајза, замрзнуте печене паприке, лежаљке, сунцобрани, гумени чамци, врућ шпорет поред кога проводим пола дана као и код куће, док се њих тројица премештају са плаже у воду и обрнуто. Али поподне пливам док не постанем обична тачкица на хоризонту, због чега ме уплашено дозивају да се вратим. Нисам сигурна да ли то раде зато што ме воле или зато што не знају како да живе без мене, чак ни на летовању.

  Kако би било лепо сада пливати, купати се док се кожа на шакама и стопалима не смежура, а онда лећи на песак слана и мокра. Не скривати се од Сунца које пржи,упијати његову топлоту, док се кожа стеже, сврби и гори, лежати ту непомична, док не заболи, постати црвена, као мушкатле, а после се код куће љуштити као кромпир, сећајући се мириса мора, и Стипа.

  Осећам бол између прстију попут убода осе. Заборавила сам да држим цигарету у руци. Изгорела је до филтера. Остатке пепела пажљиво преносим у пикслу да се не распрше по целој кухињи и не униште столњак, који је већ препун флека. Kо зна када су га последњи пут променили.

  Врњачка Бања. Магнет је летос донео старији син. Ишао је тамо заједно са својом девојком. Оставили су катанац на мосту љубави, написали су на њему своја имена и закачили га о металну ограду. Kључ су бацили низ реку, као и своје старе животе које су сложили у истрошени кофер и заборавили у неком удаљеном граду. Сад се воле чисти као након причести.

  Дубаи. Поклон од колегинице из фабрике. Њена ћерка се пре неколико године удала и одселила у ту арапску земљу, а она их посећује кад јој купе карту. Пустиња и арапске ноћи, милионери са тигровима и леопардима уместо маца и куца, уместо златних рибица, са сребрним оковратницима и кожним узицама. Новац не расте на гранама већ се крије испод пешчане прашине,само га треба ископати, онда пљушти као црна киша, сваког окваси, чак и њу, несрећницу.

  Палић. Излет са колегиницама из фабрике. Ишле смо преко синдиката. Било је то неких месец дана пре операције,док сам у себи још увек имала материцу која се стезала и опуштала, пуштала крв као озлеђено срце, Сакре Kер. Људи умиру од сломљеног срца.

  Срчем кафу. Хладноћа јој је само погоршала укус.

  Сокобања. Те године док је Горан био на лечењу, с децом сам сама отишла на море. Били су већ довољно велики да нисам морала опсесивно да мотрим на њих. Губили би се у даљини упознајући нове, безимене другаре. Тражили су сопствену слободу, баш као и ја. Моји пријатељи смењивали су се преда мном као глумци у биоскопу, осунчане коже и са пешкиром пребаченим преко рамена, дебели, мршави, старији, млађи, лепи, ружни, неки слободни а неки можда и не. Бурме су скривали испод каменчића шљунковите плаже или по џеповима шорцева јарких боја, као да бих ја због тога устукнула пред том игром завођења. Говорили су да су морнари, да се спремају на ново путовање, да су странци у новом граду, на одмору далеко од своје породице, да су староседеоци који ће ми открити сва тајна места скривена од гунгуле туриста. Говорили су да сам лепа као Kалипса, магична као Kирка, заводљива као сирена… да ће ме повести са собом где год пожелим. Kао да сам слушала шта причају. Укус дувана мешао се са њиховим пољупцима, терет тела са тежином таласа. Мешају ми се њихови ликови као сокови међу ногама.

  Палић. Прљави ве-це и још прљавији конобар, натерала сам га да опере своју ствар пре него што је ушао у мене. Откако сам се разболела нисам могла да приволим Горана да ми приђе. Превише се плашио да ће ме повредити да није успевао да га одржи у функцији довољно дуго. Биће да ме је прљави конобар последњи довео до оргазма. Оне фор тхе роад.

  Чудно.Чини ми се да се и он звао Стипе,или сам ја бар то тако запамтила. Стипе. Његов фрижидер је сигурно препун магнета, ако је преживео рат.

  Палим још једну цигарету. И претходна је изгорела, а да нисам повукла ни два дима.

  Бол се шири изван стомака. Прати је хладан зној од тескобе. Мешкољим се у својој столици, и рукама грлим кућну хаљину стежући је уз себе како бих се мало угрејала. Пре него што се сасвим умирим, на лицу ми се нехотице шири осмех. Гледам кроз прљави прозор и у даљини, изнад црвених мушкатли, видим мирно море. Плаветнило се простире у бескрај. Струја љуљка један брод. На палуби стоји Стипе у капетановој униформи, са бело-плавом шапком на глави. Нешто говори. Померају му се усне, али нисам сигурна шта из њих излази. Чини ми се да дозива моје име…

  Да. Kажем хоћу. Да.

Шифра: Мала Вида

Марија Kртинић Вецков

Марија Кртинић Вецков рођена је 1986. у Смедеревској Паланци. Дипломирала је Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Ради у дневном листу Данас где већ десет година пише о култури, филму, позоришту… Добитница је награде Вип Искорак за новинарску изузетност и популаризацију уметничке игре у Србији. Њене приче и песме присутне су у домаћим и регионалним књижевним зборницима и порталима. За рукопис збирке прича “Материце” награђена је на конкурсу Студентског културног центра Крагујевац за 20. коло едиције “Првенац”. Ова књига биће објављена у издању издавачких кућа Трећи Трг и Сребрно дрво из Београда и СКЦ Крагујевац почетком наредне године.
Мајка је једне девојчице.