Obrazloženje nagrade „Laza K. Lazarević“ za 2023. godinu

Žiri u sastavu prof. dr Vladislava Gordić Petković, prof. dr Kalina Maleska i mr Katarina Janković Popović odlučio je jednoglasno da nagrada „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku bude dodeljena Dušanu Radakoviću iz Zrenjanina za priču „Skok“, poslatu pod šifrom „Hadrijanov memoar“.

U izuzetno ujednačenoj konkurenciji, koju je činilo preko 60 proznih celina koje su pristigle na konkurs, uočljiv je zavidan nivo spisateljske veštine i umeća književnog transponovanja životnih i biografskih tema vezanih za egzistenciju u izazovnim vremenima krize vrednosti, promena socijalnih, kulturoloških i ideoloških koordinata i preformulisanja emotivnih odnosa u okviru braka, porodice i bliskog okruženja. Autori i autorke, od vrlo mladih pa do onih koji su zagazili u desetu deceniju života, uložili su zavidan trud i nesvakidašnje umeće da kadriraju teme usamljenosti i nerazumevanja, posvećeni u najvećoj meri duhu, telu, stidu, bolesti i strahu kao dominantnim opsesijama  vremena u kom živimo.

Izdvojivši se ubedljivom pripovednom perspektivom, efektnom i napetom naracijom kao i tematsko-značenjskom inventivnošću, nagrađena priča „Skok“, napisana u ispovednom tonu, svedoči o egzistencijalnoj krizi i traumi koje se rešavaju suočenjem sa padom, suočenjem koje je istovremeno arhetipsko i aktuelno.

Zbog inventivnosti i stvaralačke zrelosti, žiri nagrade „Laza K. Lazarević“ pohvaljuje priče koje su se našle u najužem izboru: „Dani sreće“ (šifra Omnium gatherum), „Pobednik“ (šifra Karlina), „Svako umre kada pomisli da je tako najlakše“, (šifra Picaiyolo) „Glad“ (šifra Mika6), „Refluks“ (šifra go_to >7137161) i „San“ (šifra Anaksagora 23)

SKOK

U krug. U krug. U krug. Okrećem se i čekam da mi se zavrti u glavi. Nikako da se zavrti. Onda je počelo. Teturanje blaže, pa sve jače. Pokušala sam da žmurim, ali mi je tada postalo muka, te sam odustala. Otvorenih očiju sam pala, udarila glavom u zid. Smejala sam se dok sam padala. Jedan od dečaka koji je bio u blizini dobacio je da mi je potreban padobran. Tada, bila sam drugi osnovne, prvi put mi je pala na pamet ideja da postanem padobranac – da barem jednom skočim iz aviona.

Ideja se pretočila u odluku samo nekoliko dana posle toga. Čim sam postala svesna okoline u  kojoj sam se nalazila: bolnica, dečije odeljenje. I dijagnoze: fraktura lobanje, bez delova kosti u moždanom tkivu, potres mozga – uticali su na tu moju odluku ili fiks-ideju, kako su je nazvali moji roditelj, da ponovo padam, ali bez posledica. Morala sam čekati da napunim osamnaest, da bih skočila prvi put.

PRVI PUT

Samo nedelju dana nakon mog punoletstva. Nije mi više bio potreban potpis roditelja. Nisu me mogli sprečiti, iako su pokušali čak i fizički to da učine. Otac, inače blag, uhvatio me je čvrsto za nadlakticu – otrgla sam se. Pre toga sam prošla padobransku obuku: oprema, upravljanje padobranom, testovi sposobnosti i… Skok sa tri hiljade metara, samostalno, sledio je. Sedela sam na podu, blizu vrata nebeske plovilice, zagledana u krila koja su ličila na dugačka vesla. Zalepila sam se za pod. Ni makac! Odlepio me je nakratko instruktor i podigao vrata. Kada me je hladni vazduh udario u lice, skamenila sam se. Neću ovo da uradim, ponavljala sam naglas, iako se moj glas nije čuo usled brujanja motora. Disala sam ubrzano, puls mi je skočio, kao da sam se u tom trenutku popela na dvanaesti sprat – što jesam više puta učinila, kada nam nije radio lift u zgradi. Jedino u šta sam u tom trenutku bila sigurna je da gravitacija neće omanuti. Sve ostalo je bilo pod znakom pitanja. Pomislila sam na oca koji me je čekao dole. I ponovo se zalepila za pod.

Prva – šuga.

DRUGI PUT

Trideset i dva dana nakon punoletstva. Otac je ponovo krenuo sa mnom. Usput me je odgovarao od skoka, dok sam gledala njegovo zaokrugljeno lice, opušten podbradak; potom sam se zagledala u njegovu prirodno tamnu kosu ulepljenu od znoja zahvaljujući popodnevnoj sparini i potpuno bele brkove brkove i bradu. Čitav proces oblačenja kombinezona, stavljanje padobrana na leđa, slušanje instrukcija, prošao je kao snoviđenje. Bez zadrške sam, povlačeći zadnjicu po podu, došla do vrata nebeske plovilice. Ponovo me je hladni vazduh ošamario, mislim da je bio jači udarac nego prvi put. Tu sam se ukorenila. Opet ni makac. Nije to bio strah od visine. I da sam ga imala, tamo, na toj visini, ne postoji. Instruktor je pokušao da me gurne. Bezuspešno.

Druga – truba.

TREĆI PUT

Pedeset i šest dana prošlo je od punoletstva. Ništa bez oca. Kada smo seli u automobil i zaputili se prema aerodromu, osetila sam nezamislivo poverenje. Kao da je sam Bog sedeo pored mene. Poslednjih meseci postao je još blaži. Videla sam još kod kuće, pre nego što smo krenuli na aerodrom, da je shvatio da neću odustati od skoka. Govorio mi je da ne brinem, da će sve biti u redu, da će mi on i majka pomagati u svemu, da sam to želela od malena… Nije prestajao da priča sve do mog ulaska u nebesku plovilicu. Pre nego što sam ušla, rekao mi je da će prva stvar koju ćemo uraditi biti razdvajanje svih prstiju. Mahala sam mu dok god mi je pogled dopirao do njega. Dobila sam drugog instruktora, smrdelo mu je iz usta, došlo mi je da se ispovraćam, ne zbog toga što je prvi instruktor odustao od mene, nego se čovek venčavao tog dana. Odlučila sam da mu čestitam tako što ću konačno skočiti! Neću više praviti probleme! Ali, avaj. Zakucala sam se za pod.

Treća – ipak nije sreća.

ČETVRTI PUT

Sedamdeset i osam dana od punoletstva. Otac je ovog puta izgovorio samo nekoliko jasnih rečenica do aerodroma. Jednostavne, ohrabrujuće rečenice koje se mogu svesti na tri reči: Računaj na nas. Nisam imala osećaj da sedim pored Boga kao prošli put, ali pored nekog sveca, zasigurno. Bio je vrlo smiren, za razliku od majke koja se pošteno izderala na mene pre nego što smo seli u automobil. Dvojica instruktora razgovarala su sa mnom pre ulaska u avion. Mladoženja je bio nasmejan – za razliku od onog drugog – iz trećeg pokušaja – kome sam očigledno žestoko išla na živce. Polako sam navukla skakačko odelo. Najsporije do tada. Još polaganije sam stavila skakačke naočare i kacigu. Merač visine mi je postavljen na kraju. Bržim hodom krenula sam prema nebeskoj plovilici. Četvrti put sam slušala u kom trenutku treba da skupim noge. Gledala sam u krila sa kojih su se cedili oblaci. Onda sam skočila i nakon par stotina metara slobodnog pada, potpuno se oslobodila želje za samoubistvom. Povukla sam ručicu za otvaranje padobrana, koji se otvorio pokazavši mi svojih nekoliko nijansi zelene boje. U sredini kupole videla sam njegovo uspavano lice. Kada sam se prizemljila, relativno lako, bilo mi je jasno da želim da živim sa njim, mojim sinom, koga sam rodila dvesta i sedam dana pre punoletstva, sa sraslim prstima šaka i stopala. Par nedelja kasnije dijagnostikovan mu je redak genetski poremećaj: Apertov sindrom. Tada je iznad mog života zasijao neonski natpis: GAME OVER.

Sve do skoka, bila sam uverena da je gotovo, da mi nema života više. Nakon skoka, natpis se zauvek ugasio. Tamo gore, u oblacima, tokom slobodnog pada, dobila sam neobjašnjivu snagu. Da poletim.

Četvrta – sreća.