Septembar je io obeležen dolaskom cirkusa. Na livadu pored crkve postavljena je šarena šatra da čeka proleće. Iza su bile prikolice-stanovi cirkuske ekipe, zavučeni, ali ipak dovoljno vidljivi da nateraju prolaznike da uspore i začkilje u želji da budu prvi svedoci nečeg neverovatnog. Tako se pričalo o majmunu koji skida suv veš, o prilici koja ne korača nego klizi po tlu, o metalnim spravama u kojima ljudi nestaju, i o još koječemu što je oko moglo videti ili um zamisliti. Najvažniji među takvim svedocima bili su oni koji su imali direktan kontakt sa cirkuskom družinom, a među njima najvažnija bila je Zaga. Iz prodavnice prekoputa crkve, mogla je svakog dana po osam sati da posmatra kretanja oko šatre i uslužuje neobične goste.
Oni su bili nezainteresovani za život mesta i njegovih stanovnika. Ni najsmešniji klovnovi nisu brbljali o tajnama svojih kolega. Uzalud se Zaga nadala da će u prodavnicu ući cirkusko kuče sa novcem i spiskom u zubima, ili predstavi žongliranja jabukama. Čak ni majmun nije ukrao bananu. To je u Zagi izazvalo sukob. Bila je spremna da priča najsmešniije priče o mušterijama u odelu sa šarenim zakrpama koje traže egzotične cigarete i pitaju mogu li da plate novcem kakav nikad nije videla. Uz lažno negodovanje bi pristala na tu nepoznatu valutu i potom je u poverenju pokazivala samo najbližim poznanicima. Međutim, takve zanimljivosti su izostale, i Zaga se pitala da li je bolje da zapanjeno priča o običnosti pridošlica. Ali čim je čula da je klovn bio kod frizerke koja nije znala šta će s njegovim zelenim loknama, shvatila je da ne sme dopustiti da zaostaje u pričama. Ubrzo su svi znali da je u prodavnici bila žena mršava i grbava, toliko visoka da je morala da se sagne pri ulasku, sa narukvicama koje se slivaju na šake i jako našminkana, verovatno da bi sakrila da nema vrh nosa. Kupila je najskuplju sveću od čistog voska, koju je kasnije Zaga videla da gori u šatri kod vračare i strašno se uvredila što jednu tako hrišćansku stvar koristi veštica. Isti utisak je ova priča ostavila i na druge stanovnike mesta, i donela još jednu crtu reputaciji cirkusa. Zaga je bila zadovoljna.
Proricanje sudbine je bilo otvoreno svaki dan, i bilo je popularno, naročito među ženama. Čak su i mlađe devojke odlazile kod vračare, kao usput, posle škole. Majke su prepričavale svoje sudbine ozbiljno i uz šapat, a ćerke su se glasno smejale svojima, u sebi se ipak nadajući ili plašeći. Najneobičnije sudbine su brzo postajale narodno vlasništvo, i svi bi se pitali kakvo će to bogatstvo dobiti vaspitačica, i kako da se spreči nesreća koja čeka Šmakiće. U takve razgovore bi se uključili i muškarci, uvek na distanci pričajući o sličnoj, nesumnjivo istinitoj situaciji koja je zadesila njihovog starog poznanika i koja im daje pravo da se postave kao da o celoj stvari znaju najviše.
Takve priče su atmosferu u frizerskim salonima ispunjavale misterijom i stahom, a kladionice pametovanjem i ironijom. U tom brujanju trebalo je odabrati pravi trenutak za odlazak pod malu tamnu šatru, trenutak u kome će vaša sudbina moći da zablista i postane ona o kojoj svi pričaju. Zaga je pažljivo odabirala dan kada će stati pred vračaru. Pošto je svakodnevno iz prodavnice posmatrala ljude koji idu da saznaju budućnost, nije bila ni malo nesigurna na cirkuskom tlu. Samouvereno je platila kartu i otišla do crne šatre, kao da je to uradila stotinu puta. Prošla je kroz gustu zavesu sa perlicama i našla se u tami.
Premda je šatra spolja bila četvrtasta, iznutra se nisu mogli naslutiti njen oblik i veličina. Prostor je bio prožet teškim mirisom i nepomičan. Nešto je niotkuda škljocnulo, i plamen sveće se probi kroz mrak. Postali su vidljivi obrisi tamne kapuljače i nosa ispod nje. Zagi je bilo nelagodno, ali nije smela da zaboravi zašto je tu. Nije smela da dozvoli da njeno iskustvo kod vračare zavisi samo od sudbine i očima je tražila detalje o kojima će pričati u prodavnici. Bilo je dobro što je tako odlučila. Ispostavilo se da ima u suštini običan dlan sa crtom života koja je počinjala na očekivanom mestu i ravno se prostirala ka očekivanom mestu kraja. Biće zdrava, samo neka pripazi na ishranu, uskoro je čeka izneneađenje, deca će joj biti zdrava i dobra, ali neka pripazi na mlađeg, za koju godinu mu možda iskrsne nešto.
Slušala je svoju budućnost zagledana u zadnji deo šatre čije se platno iznenada malo podiglo od tla, te se probilo snop svetlosti. Odjednom ga na tri dela presekoše dve šake, koje su se spustile na zemlju celim dlanovima. I pre nego što je Zaga prepoznala obrise između se šaka pojavi još nešto, nešto široko što je obe šake skoro dodirivalo, ali ipak ostavljalo dovoljno prostora svetlu da prođe. Šake se podigoše i opet je bio mrak. Sve to je trajalo tako kratko da se Zaga pitala je li bilo stvarno. Njena nezanimljiva sudbina je ponovo bila jedino što je postojalo na tom malom mestu. Otišla je kući zadovoljna što će imati dobar život i radujući se najavljenom iznenađenju, ali i sa nekim nemirom u sebi, te šake su delovale tako grubo. Ipak, to je zanemarila i rešila je da će u subotu na predstavi imati više sreće u pronalaženju tračeva, a do tada će govoriti o sveći koju je neki dan prodala i koja sada gori u toj tamnoj šatri.
U subotu se pojavila spremna, taman doterana za događaj koji se posmatra sa drvenih klupa, ali dovoljno da zaseni frizerku, sa kojom je sela u bezbedan i izdignut treći red. Ovacije i uzdasi su ispunili šatru. Mađioničar je činio da se stvari jednog gledaoca nađu kod drugog, akrobate su letele kroz vazduh, cirkusko kuče je trčalo na dve šape, beba sa licem starca provozana je u kolicima, majmuni su vozili monocikle, a svi ti nastupi bili su tek uvod za atrakciju večeri – ženu s četiri ruke.
Scena se zamračila pred njen dolazak. Tišina u publici bila je besprekorna. Zaga je čekala naoštenih čula, spremna da vidi detalj koji niko drugi neće, makar morala i da ga izmisli. Svetlost je zablistala na trenutak prikazujući siluetu, a potom je, praćena bubnjevima, obasjala to čudo prirode. Žena sa četiri ruke je stajala, ogromna i svečana, ozbiljog lica pod šminkom i mahala. Šake su pravile male lukove, dve iznad glave, dve u visini grudi. Ruke u zelenom satenu su sekle vazduh poput nogu bube izvrnute na leđa. Kada je publika bila najglasnija, svetla opet nestade na trenutak, dovoljan da se u tim rukama nađe neizbrojivo mnogo loptica. Izraz na ženinom licu se promenio u kao kroz maglu poznat osmeh i Zaga je pažljivo posmatrala. Kroz neprestano kretanje ruku i loptica, telo se jedva videlo, ali Zaga je primetila njegov neskladan oblik. Trup je bio neobično velik i ravan, dok su noge bile sasvim neprimetne pod dugom haljinom. Ipak, sve vreme se vraćala na osmeh, tako poznat i izolovan od svog vlasnika. Na scenu su dolazili majmuni, i žonglirajući su okružili ženu sa četiri ruke. Oko njih je trčalo kuče, na zadnjim šapama, tik do publike. Vazduh, pun šarenog svetla, tresao se od aplauza i ovacija. Bubnjevi naglo stadoše, ostavljajući ženu sa četiri ruke zamrznutu u pobedničkoj pozi. Naposletku se i ona pomeri i teško priđe da mahne publici pre nego što se ugase svetla. Tek tada Zaga je primetila da su šake donjih ruku prljave i to joj je nešto reklo, ali nije shvatila šta. Otišla je kući uznemirena; ponovo te šake.
Zaga je sanjala mrak u kom je stajala žena sa nosiljkom za bebe na sebi. Do nje je bio čovek bez nogu, a iza njih je visila ogromna zelena haljina sa četiri rukava. O snu nije nikome pričala, i više nije išla u cirkus jer su je izneverili.