Иако у скраћеном издању и са ограниченим бројем публике, треће издање књижевне резиденције Лазина кућа за писце одржано је у форми најприближнијој оној на коју смо навикли, са гошћом и са публиком. Тако је прошле године у Шапцу боравила књижевница из Сарајева, Лејла Каламујић, што је за резиденцијални програм од суштинског значаја, јер се показало да се оваква врста програма не може квалитетно извести у виртуелном облику. Поред многих проблема у планирању и организацији посебно оваквих културних садржаја које је нова нормалност донела десила су се и позитивна искуства. Пре свега из жеље да се приближимо публици у продукционе активности ЛКЗП убацили смо снимање кратког експерименталног филма по тексту награђених приповедака као и оних насталих током резиденцијалног програма. Пребацивање једног кода у други, у овом случају вербалног у визуелни, односно једног уметничког медија у други, књижевног у филмски, показало се као бескрајно узбудљив и надасве плодоносан посао. Тако је филм Душана Поповића, Успомена из Сокобање, настао по истоименој приповеци Марије Кртинић Вецков прошлогодишње добитнице књижевне награде Лаза К. Лазаревић, на интернационалним такмичењима за најбољи кратки филм освојио чак девет награда. Поред тога што је овакво „померање“ допринос проширивању поља уметничког деловања Лазине куће за писце такође је и потенцијал за нова прерпетуирања односно пребацивања у друге кодове што се у сфери дигиталних садржаја показује као простор непрегледних могућности.

 Да подсетимо, више од четврт века колико се додељује књижевна награда „Лаза К. Лазаревић“, Културни центар је правећи заокрет ка савременим културним праксама и њеним организационим стратегијама редефинисао карактер ове награде.  Трансформацијом класичног концепта књижевног конкурса у јасно профилисан и надограђен  књижевни програм Лазина кућа за писце обједињен је концепт књижевне награде и резиденцијалног програма са јединственим петогодишњим тематским оквиром. Тема је мотивисана ставралаштвом Лазе К. Лазаревића али и балканским наслеђем региона као и нарастајућим насиљем над женама те потреби за активнијим приступом у промовисњу феминизма са циљем разградње патријархалног друштвеног концепта. О овоме су на себи својствен начин током боравка у Лазиној кући за писце писале списатељице из региона, а гошћа овогодишње књижевне резиденције биће књижевница Милица Вучковић из Београда.

Мр Катарина Јанковић Поповић

Милица Вучковић је дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду, на одсеку зидно сликарство у класи професора Мирослава Лазовића на којем је затим завршила и мастер студије, а касније и докторирала на програму теорије уметности и медија. Чланица је уметничког удружења УЛУПУС са статусом самосталне уметнице а иза себе има преко десет самосталних изложби и неколико сценографија. Од 2021. ради као сарадник на предмету цртање и сликање, одсек сценографија у класи професора Марка Лађушића на Факултету примењених уметности у Београду.

Поред визуелних уметности веома успешно се бави  и књижевношћу. Прву збирку кратких прича „Рој“ издала је 2014. године, а  2017. добија прву награду на „Бибер“ регионалном конкурсу за кратку причу, за причу под називом „Једу људи и без ногу“.

Поред приповедака написала је романе, „Болдвин“ (2018) са којим је ушла у два најужа избора за „Виталову“ награду и награду „Биљана Јовановић“ и „Смртни исход атлетских повреда“ (2020) са којим је ушла у ужи избор за „НИН“-ову награду, награду „Београдски победник“, и са којим је освојила Виталову нараду, односно награду „Златни сунцокрет“ за најбољу књигу на српском језику у 2021. години.

Пише и прозу и поезију. Песме су јој објављене у пар књижевних часописа: Фантом слободе, Панчевачки рукописи, Повеља и Сент.

Живи и ради у Београду и Херцег Новом. За себе каже да „увек воли да седи у ћошку“ јер се тако најбоље посматра свет.