Nostalgija

Isidora Simić i Pavle Jovović vole ekspresivne, apstraktne slike velikog formata. Dvoje umetnika dobro poznaju sopstveni senzibilitet. Publici se obracaju asocijativnim, prepoznatljivim formama. Kratak pogled na njihovo stvaralaštvo će nas razuveriti da bi sličnost njihovog estetskog ukusa rezultirala oponašajućim delima. Isidora i Pavle stvaraju iz korena intimnog i ne beže od teških tema. Istina im je draža od lepote. Misle da jedino vizuelna istina sadrži lepotu. Izložbu slika pod nazivom Nostalgija čine dela dela serije Muscle Tearing (Isidora Simić) i In Paris (Pavle Jovović).

Pavle izražajnim, apstraktnim formama nameće bizaran, suv smisao za humor.

Njegove slike Love in Paris, Midnight in Paris, Alone in Paris, iz serije radova in Paris inspirisani su nazivima dela sedme umetnosti, pozajmljuju kompoziciju iz gejming kulture 90-tih, kontempliraju koncept francuskih slikara pravca Support Surface. Setimo se filmova Paris, Je T’aime i Last Tango in Paris, popularnih run and gun arkadnih video igara Duke Nukem, Pacman, Aliens, apstraktnih kompozicija slikara Claude Viallat.

Pavlove slike se naizgled konceptualno oslanjaju na reference iz savremene umetnosti i kulture, dok apstraktni oblici veoma jasno govore o neočekivanoj umetničkoj strategiji.

U seriji velikih formata In Paris, Pavle kontemplira odnos koncepta i forme, ideje isadržine. On razmišlja o strategijama korišćenja ovog odnosa za približavanje jednog interesantnog stanovišta publici:

„Slikajući u Parizu, posmatrao sam umetnost kao izraz koji ne traži realistične reference. Umetnost oslobođenu pripovedanja o svakodnevici.

Ovakav pristup spašava umetnička dela od tumačenja posmatrača, a samim tim od pogrešnog tumačenja. Pariz je veliki katalizator, savršeno romantična pozorišna scena. Sve što nam se dogodi u Parizu izgleda kao romantični, kič kliše. Izgubiš li kišobran, pevaj na kiši. Sa tim u vezi sam se našalio dajući ovim slikama romantično-filmska imena, iako njihov apstraktni oblik protivreči nameri za pripovedanjem.

Suprotstavljanje imena umetničkog dela i ideje koju nosi prikazani oblik jedan je od načina da se naglasi namera slikarstva i prenese strategija stvaraoca dela.

Isidora Simić piše o kreativnom procesu:

„U seriji radova Muscle Tearing, koristim sopstveno telo kao oruđe dok

pokretom preispitujem njegove mogućnosti-granice bola, zadovoljstva,

senzacija. Ovaj opus se tiče sećanja, uvida, intimnog. Tražim tačku pucanja

tkiva, momenat duhovne krhkosti koja prikazuje ogoljenu ljudskost, emociju. Ona se otkriva pokretima i položajima koje istražujem naprežući svoje telo. Telom i četkom tkam emociju u platno slike. Proces stvaranja je beskompromisan, on služi biću da dođe do izražaja, a performativni pokret i slikarstvo idu ruku pod ruku.

Njena zainteresovanost za intimno prelazi u fascinaciju ljudskom prirodom i prirodnim porivima. Impulse koje čoveka naizmenično privlače haosu pa redu autorka prikazuje sjedinjavanjem elemenata kompozicione simetrije i asimetrije, taktilne sirovosti i mekoće, kontrole i ekspresije poteza. Dihotomija oponaša dubinu i slojevitost ljudskog iskustva, nijanse telesne i psihičke realnosti. Osećanje sete prati životne uvide. Ožiljak krasi tkivo nakon pucanja. Ožiljak je seta i suvenir stanja blaženog neznanja.

U crvenoj je pronašla ljubav, pa bol kao nagoveštaj života. Crvena je vremenom pronalazila iskrenu nijansu. Trud ženskih prstiju ju je oblikovao, strast i vitalnost pokreta dali joj život, a taktilnost senzaciju i emociju. Crvena boja jeste energija, emocija i vitalnost…