Недеља Песничког маратона
11-14, октобар, 2022.
Уместо мог текста, објављујем сјајан текст, моје дугогодишње пријатељице, сараднице и књижевне критичарке , др Анђелке Лазић, која уме и разуме!!!
Песнички маратон, културни догађај стар тринаест година десио се ове године од 11. до 14. октобра у неуобичајеном руху, без сценарија и режије, као спонтан и неформалан тимски перформанс локалних песника.
Прво вече посвећено је преминулом, а живом песнику и шабачком боему, Бранку Илићу Вањки, чију су збирку поезије Узалуд ниси или јеси, прикупили и објавили пријатељи. Друге вечери публика је уживала у стиховима Наташе Радосављевић Наре Тиховање / Тихување. Четвртак вече припало је необјављеним стиховима Саше Срнића, с разлогом и у нади да ћемо их ускоро видети у објављеној збирци песама.
Завршно вече овог 14. октобра 2022. било је онај иновативни каменчић што од домановићевске баре, креативно заталасане, режира у неку руку већ култни догађај у мултимедијалним круговима уметника различитих профила: песници, музичари, глумци, сликари. Кругови на води се надимају и шире до достигнућа; колективна импровизација постаје перформанс.
Ове вечери, уредница књижевне сцене, Бранка Тодоровић, по ко зна који пут је отворила врата Културног центра својим суграђанима и пружила прилику и локалним ствараоцима и стихоклепцима да, неко вештије и надахнутије, неко оскудније, одабере чиме ће представити своје стваралаштво и самим својим изрицањем оваплотити мотив и радњу коју описује, ослика оксиморон реалног живота и песничког света који су само привидно сукобљени искази методом противуречних појмова, док се у понекој жижи мудрости не стопе у јединство постојања с разлогом.
Утисци су налетали на пажљивог слушаоца као вихор. Имена песника не бих наводила, јер је потребан пажљивији и усмеренији поглед на нечије стваралаштво да би се дао коначан суд о њему. Остала ми у сећању оригинална песма за децу, кратка лирска форма, духовити афоризми, шалозбиљна песма старијег суграђанина и свакако завршни стихови исклесани искуством и дубоком емотивношћу, теже доступни схватању оних којима песничка слобода служи као вербално покриће за непознавање језичких закона, а натегнута версификација, као игра маглом, напреже се да створи утисак дубине, које нема.
Рецитатори ‘Бранкине школе’ (Викториа Ђорђевић, Нађа Гајић и Никола Раусављевић) тумачили су публици стихове гласом и говором тела тако сугестивно да су учитали нова значења на путевима поплочаним метафорама.
Да поетско вече не би прерасло у мелодрамско дело исконструисаних заплета и расплета допринела је сестра поезије, музика. Модерна музичка група Тодоре Стојиновић Шесто чуло, са бубњарем Иваном Гашпаром и гостом Бобаном Џевердановићем из музичке групе Херценшлус, некадашњим чланом Гаравог сокака. Певачи су и аутори текстова, извођачи властитих песама (нећу да кажем кантаутори, бенд и перкусионист, јер им није потребан умишљени ниво). Гитаристи и вокални извођачи, Тодора и Бобан, необичне су уметничке појаве ван актуелних сапуница. Она је шансоњерка и блузерка, и не само то у једном, особен вокал с музичком и песничком дикцијом, музички и језички образоване. Бобан и Оливер Драгојевић и Горан Бреговић и Ђока Балашевић, и … , широк репертоар, сугестивне извођачке способности а особен и сам свој израз.
Песници су чудна сорта. На први поглед залуђеници, деца заблуде, умеју да буду видовити и одуховљени јуродиви, што их промовише у виша бића. Реч је свакако о веома реткима, али је мучно што свако шкрабало себе сврста у небески изабрани народ па предимензионираним егом насрће на истанчанији слух. То су они што сами себе са Ви ословљавају. Има и оних којима је све метафизичко глупост као да су инжењери, а не поете. Моја благонаклона шаљива препорука је: „Читај, учи, слушај и прати, немој само једино ти знати! Спасите се разума док га не изгубите, останите нишчи, невини као врхунска песма.“ Кошмарни сан сваког надризанатлије је пукотина на илузији угледа. Мудровања нису степенице мудрости. Кад се измакну време и простор, падне се у себе, па ако је тло богато, семенка узраста све до бајковитог пасуља с врежом до неба и плавог бескраја слободе, кад скромна људска мисао напушта стешњену собу. Неукусно је промовисати непостојеће вредности или истицати самога себе. Како год, шаренило идеја отвара нове видике, тако да је сваки учесник био добродошао.
Овакви скупови су веома пожељни. Ако искључимо некултивисане дигресије какве су могуће на сваком већем окупљању, надвикивање, паметовање, наметљивост и занемаримо посетиоце надахнутије више пивом него поезијом, можемо само закључити да је духовност ретка појава у свим временима до данашњег, али да ту лековиту крхку биљку треба пажљиво неговати „… да не гине бисер у буњиште.“
Неко ће жалити што Бранка одлази у пензију, јер је сматра незамењивом институцијом. Други ће се радовати мислећи да су живи и да им је пензија веома далеко. Како год, од сваког појединца зависи да ли бира да пије само нектар или само отров у жељи да другога отрује. Склона сам да бирам праве путеве ма били и сизифовски, монашку посвећеност и спартански однос према корову у себи и на папиру, уместо сепаратизма и надобудног сировог егоизма. Зато сам Бранки, као идејном творцу и овог песничког маратона, поклонила иконицу Богородице с малим Исусом у наручју од патријарха јерусалимског Теодосија, јер она верује да верује.
Шабац је поново испред Београда, као у време Јоакимово, јер Бранка није Београђанка. Одлазак Бранкин у формалну пензију неће изазвати потоп ни у Културном центру ни у Шапцу; народна каже да ‘деца живе и после оца’, но њена појава, као и овај маратон су провокација онима што мисле да су живи, а нису, и, с моћне стране, за собом остављен траг пун поштовалаца и будућих креативаца.
Др Анђелка Лазић
