Bojan Krivokapić

U ocu se skuplja voda

„U našoj porodici, mrtvi su kod kuće.

Na njihovim nadutim stomacima se ljuljaju živi.”

(Ildiko Lovaš, Kad te bog ritne u stomak)

Otac je umro jednog sunčanog jutra, na ulici, sam.

Oprostio sam mu. Razumeo sam ga. Teške reči.

Oca nema već godinama, a sećanja polako blede kao austrougarska šara, pretapaju se jedna u druga, stapaju se, tvoreći tako ono za šta niko sa sigurnošću ne može da kaže: da li se stvarno dogodilo ili nije.

U ocu se skuplja voda. S tom sam rečenicom jednog zimskog jutra krenuo na sever, u gradić na čijem obodu tihuje specijalna bolnica, umobolnica.

U trenutku kad mu je srce (pre)puklo, ja sam na zapadu jednog poluotoka, stotinama kilometara daleko. Kasno leto te godine bilo je posebno zamamno. Dok oca stavljaju u mrtvački sanduk, ja plivam od Zlatnih stijena prema zalasku sunca.

Vest o njegovoj smrti nije me potresla; nisam ni suzu pustio. Njegov odlazak mi je izazvao tek tiho olakšanje, ne i katarzu. Ispisivanje redova u kojima će njegov život biti lepši od onog koji je proživeo, možda će biti ta katarza; u svakom slučaju, biće to njegov poklon meni, post mortem.

Tog jutra našli su ga u travi pored puta, nedaleko od kuće. Seoski doktor mogao je samo da konstatuje smrt koja je nastupila u trenutku. I da je bio u bolnici, da su uz njega bili najbolji lekari, ishod bi bio isti, govori. Srčani udar je bio toliko jak, jedan od onih kojima ne možemo ama baš ništa. Ama baš ništa. Smrt u trenu, kao treptaj.

Otac je trepnuo.

Godinama pre toga odlazio bi u bolnicu na severu ravnice i tamo ostajao i po nekoliko meseci. Tu smo ustanovu, kad bi neko naš bio u njoj, zvali: bolnica. Ako bismo pričali o nekom ko nije naš, nazivali smo je jednostavno: ludnica.

Otac je bio u ludnici.

Imao je duplu dijagnozu: alkoholizam i depresija.

Te su se dijagnoze pretakale jedna u drugu. Koktel. Mi smo u kući naglašavali prvu, a okolina drugu. Za nas je depresija bila njegovo uništavanje naših života, i to s predumišljajem; a za okruženje: koja čašica više nije bila razlog zbog kojeg treba kukumavčiti.

Otac bi često ponavljao dijagnozu, izgovarajući imena svojih bolesti s posebnim poštovanjem.

On kao da jedva čeka da se vrati tamo, govorila bi majka.

Nije nam dopuštao da mu dođemo u posetu. Njegovu odluku nismo dovodili u pitanje. Nikad ga niko nije posetio.

Tako, kad se podvuče crta, ja svoga oca nisam posećivao dok je bio u bolnici, niti sam mu otišao na sahranu.

Nisam hteo da prekidam letovanje.

I nikad se nisam pokajao zbog toga.

Jedna krhotina: Crno-bela fotografija, otac za pisaćim stolom na kojem je veliki globus. U svetloj rolci je, možda boje peska. Kosa mu je gusta. Gleda u foto-aparat. Otac je dečak.

Nekoliko godina nakon njegove smrti, jednog sunčanog zimskog jutra, odlučio sam da odem u gradić na severu ravnice.

Kombi polazi u 9h. Do odredišta nam treba manje od sat vremena. Krećemo sa perona, svega troje putnika. Hladno je. Ubrzo smo van grada. Oko nas oranice. Crnica. Masna plodna zemlja. Najednom, s obe strane puta: čaplje.

Bele čaplje ispraćaju kombi koji ide na sever.

Primičemo se odredištu i odjednom, bez prethodnog razmišljanja, odlučujem da ću izaći na stanici ranije. Ono dvoje putnika nastave.

Preda mnom se otvara jedan od najlepših gradića uz granicu, gotovo sasvim pust.

Prošetao sam se Alejom kestenova, video tri patke ispred oronule socijalističke zgrade, pročitao natpise u prozorima kuća: na prodaju. U jednom prozoru rascvetale su se orhideje.

Ljudi nije bilo. Mogao sam da osetim njihovo odsustvo.

Iz Aleje sam skrenuo prema reci i onda hodao dolmom do puta, pa putem do mosta.

Kad sam prešao most ugledao sam gradić s druge strane reke, cilj mog putovanja.

Kažem gradić, iako je to i po površini i po broju stanovnika – selo. Iz tog razloga i nisam unapred tražio adresu na kojoj je bolnica, i koliko je udaljena od mosta. U takvim selima sve je udaljeno najviše pola sata.

Tako je i bilo. Par ulica dalje i nepunih pola sata od mosta ugledao sam bolnički kompleks. Nekoliko manjih objekata i tri dvospratnice, sve okrečene u pitomu žutu i u boju breskve.

U centralnom delu kompleksa stari kestenovi i dva velika platana.

Stojim iza ograde i gledam prozore s rešetkama.

Staklo na njima je dopola zamućeno, da mi iza ograde ne vidimo njih, i da oni iza rešetaka ne vide nas. Tiho je. U sredini dvorišta, u krugu, nekoliko klupa, sveže ofarbanih. Okrenute su jedna drugoj. Na njima niko ne sedi. Statičnost prizora remete jedino žustri pokreti metlom. Stariji muškarac, s prenaglašenim tikovima i trzajima ramenima, mete dvorište. Pored njega stoji doktorka, puši. Preko belog mantila ogrnula je sivi kaput. Dok tanku cigaretu primiče usnama, ne gleda u pacijenta. Gleda u daljinu.

Doktorka ima krupne lokne boje meda, muškarac s tikovima je ćelav.

Stojim par trenutaka i posmatram taj prizor. Kad me opazi, doktorka ubrzanim korakom uđe u zgradu na čijim vratima piše: Ulaz za upravu specijalne bolnice. Njene lokne igraju dok hoda.

Muškarac s metlom ostaje, ne obazirući se ni na nju, ni na mene.

Skoro potpunu tišinu iznenada odagna jedan detlić.

Prozori bolesničkih soba, iznad onog zamućenog dela, gledaju na groblje. Na jednom nadgrobnom spomeniku piše:

Овде почива

Виса Чукурова

живила 59 год.

умрла 1904. год.

Споменик подиже

син Миливој

исна Селена

Visa je verovatno bila žena Jovana Čukurova, koji je živeo 33 godine, a umro 1878. Spomenik su mu podigli, takođe: sin Milivoj isna Selena. S prozora, otac ne vidi ovaj natpis.

Stojeći iza ograde, u ruci sam držao buket pitanja.

Šta je otac hteo da postane kad poraste? Šta su bile njegove neostvarene želje? Da li je do kraja života maštao? O čemu je razmišljao dok je boravio u ludnici?

Nikad mu nijedno od tih pitanja nisam postavio. Sad odgovore na mnoga od njih ne mogu ni da naslutim. A i svaka bi slutnja bila moja, a ne njegova.

U ocu se skuplja voda. – rečenica iz knjige Maksimum jata; ne pušta me otkako sam prešao most.

Ivan Galeb kaže da bi voleo da umre kad sunce bude u zenitu.

Uskoro sam se zaputio nazad. Po glavi su mi se u kolo hvatale reči: utekao-batalio-prepao se. Ko? On ili ja?

Pre nego što sam se popeo na most prošetao sam se uz reku. Opet dolma. Opet nema ljudi.

Gledam u topole i vrbe, u njihove popoljke koji će se za par nedelja razviti, razigrati.

Dok sam prelazio most, počeo je da pada sneg. To je onaj kratkotrajni, prolazni sneg koji se ne zadržava. Bele pahulje se rastapaju u mutnozelenoj reci. Njihov život traje tek nekoliko sekundi.

Most se ljulja.

Sutradan odlazim u Dudovu šumu.

Otac i majka su se tamo zabavljali. Bilo je to pre skoro pedeset godina.

U Dudovoj šumi tražim dudove, ali ih ne nalazim. Možda ih samo ne prepoznajem, jer još uvek je zima, drveće nije olistalo. Prepoznajem samo stoletne platane, beličastu koru njihovih stabala.

U Dudovoj šumi otac i majka, tada momak i devojka, zabavljaju se. Vole se.

Jednom mi je na prozor doneo ružu, govori majka.

To su godine ljubavi i strasti, u tim godinama prave mene. Ja sam dete (iz) ljubavi. Neplanirano, ali željeno, i voljeno. Ja sam dete (iz) Dudove šume. Dete iz veze, iz studentskih godina.

Kad sam se rodio, na krevetu njih dvoje, i hrpa skripti i papira. Diplomirali su dve godine kasnije.

Dete van braka. Brak je došao kad su se zaposlili. Oboje, u dva preduzeća.

S brakom je prvo splasnula strast. Onda se ljubav razvodnjila nezadovoljstvom, i tugom.

Od telesnih tečnosti najviše je bilo suza.

Majka je često plakala.

Što se ne rastanete?, pitao sam je s tek navršenih deset godina.

Prestaće da pije, odgovorila je. Onda je pola dana preplakala.

U tim sam godinama želeo da otac umre. Crkni, izgovarao sam sebi u bradu dok je on dolivao vinjak. Gledao bi u čašicu pa u mene, smejao mi se.

U Dudovoj šumi nalazim Halu sportova, Studentski dom, groblje. Gledam niz Aleju maršala Tita i ne nailazim ni na jedan trag ljubavi to dvoje ljudi koji su za života bili više nesrećni nego srećni.

Drugo je vreme, sve je drugačije.

Gledaj sebe, svoj život. Pusti njih.

I oni su moj život.

Pokopani u dve grobnice, u dva sela, svako sa svojim roditeljima. Ne postoji nijedna autobuska linija koja ih povezuje.

Njihove grobove ne posećujem. Ja neću biti pokopan ni u jednoj od tih grobnica. Te su grobnice pune. Ne treba preslagivati kosti, neću ni u jednu, ni u drugu.

U ludnici ima 388 kreveta. Otac je ležao na jednom od njih.

U sobi ih je šestorica. Njegov krevet je pored prozora. To je dobro, kaže, mogu da čitam. Prošle godine sam pročitao preko sedamdeset knjiga, doda. A ti, koliko knjiga si ti pročitao prošle godine? Nekoliko, kažem. Dobro nam je tamo, baš dobro, nastavlja. Prošle godine su nam promenili prozore, sad imamo one PVC, skroz novi, znaš kako su dobri, držimo ih otvorene na kant. Zidovi godinama nisu krečeni, ali to nije bitno. Onda nastavlja, svi u sobi su dobri, jako dobri, šta će. Jedan izgubio sve na kocki, ima ženu i dvoje dece, nije ga ostavila, kaže dobra mu je ta žena, jedan je tih, ima neku depresiju, ali priča ponekad, s nama priča, njemu često dolaze, a ovi drugi su svi kao ja, alkoholičari, ali fini ljudi, dobri, šta će, svi bez posla, nikom nije lako. Kaže to pa se kao snuždi.

Dok sve to govori, oči mu sijaju.

Dobro mi je tamo, baš dobro, nastavlja, toplo je, a ni hrana nije loša, kuvaju nam svašta. Doktorka kaže da sam najbolji, kaže da se odmah vidi da sam fakultetski obrazovan. Trebalo bi da sediš ovde umesto mene, rekla mi je jednom, da vidiš kakvi sve dolaze, ti si za njih doktor. Ja joj onda kažem da ja nisam doktor, da sam ja diplomirani ekonomista. Ona onda kaže da je to jako dobro zanimanje i pošalje me nazad u sobu. U sobi sam ja glavni, svi me slušaju. Uveče kad kažem da ugase svetlo, niko ne sme ni da pisne. Bio je jednom jedan, ali taj je bio lud. Noću ustane, dođe do vrata i počne da udara glavom. Nekoliko puta me je tako probudio. Ja mu kažem: Šta lupaš, budalo, marš u krevet!, ali on kao da me ne čuje. Lud. Onda odem do dežurnog, on dođe i da mu injekciju pa budala zaspi. Dežurni mi onda kaže, hvala ti što si me zvao, sad idi spavaj. I ja se vratim u krevet. A ovi drugi, oni spavaju kao zaklani. Uveče uzmu tablete i ne bude se do jutra. Meni doktorka neće da pojača terapiju, kaže da ne treba, da ne poludim kao taj što udara glavom o vrata. Na njega tablete više ne deluju. Onda ga premestite u drugu sobu, kažem. U redu, odgovara doktorka, rešićemo to. I stvarno, za dan-dva su ga premestili, a na njegovo mesto doveli nekog starog, taj samo ćuti. Doktorka je stvarno čovek od reči.

Jednog proleća otac dolazi u crnoj kožnoj jakni. Pustili su me na vikend, kaže. Kako si?, pitam. Odlično, kaže, prošla još jedna zima, a ove sam se zime bogami naradio.

U bolnici, otac prodaje cigarete. Ima mašinicu za motanje duvana. Tetka mu nabavlja duvan od jedne žene iz Tetova. Pola godine, on svakoga dana mota taj duvan, i prodaje cigarete. Komad – dinar!, kaže ushićeno. Ali neki traže na dug. Može, kažem, ali onda duplo skuplje. Uzmu, šta će. Tako sam zaradio za ovu jaknu!, kaže sav ponosan. Jedan morao hitno da je proda, s našeg sprata, dobar neki čovek, ja mu ponudim koliko imam, on kaže da je to malo, ja kažem, ovo plus dobijaš duvan mesec dana gratis! I pristane, šta će. A dobra mi je jakna, zar ne?, pogleda me podigavši obrve. Dobra je, kažem, kvalitetna.

U tim se trenucima otac pretvori u tinejdžera, srećan je i ponosan.Tako je bilo nakon što je majka otplivala da se više ne vrati. Otac je sve češće odlazio u ludnicu, i na mahove bio pričljiv do nepodnošljivosti. Neka, bogufala, govorili su ljudi. Mislili su, valjda, da pričljivost znači da će ozdraviti.

Otac je objavljivao u časopisu Sunce.

„Specijalna bolnica izdaje časopis Sunce, zbirku likovnih i literarnih radova, koje pacijenti stvaraju u okviru radnookupacione terapije. Ona pomaže da se razviju stavovi, veštine i ponašanje koji će uticati na to da njihov život bude što kvalitetniji.” Tako piše.

Nakon  njegove smrti nisam našao svesku. Govorio je da ima svesku u kojoj ispisuje svoju verziju svega. Moja verzija svega. Njegova verzija svega. U trenucima pijanstva bi to izgovarao kao pretnju. Nije me plašila ta sveska, njegova verzija svega nije me zanimala. Rekao sam mu da nije jedini kriv što je majka otplivala da se ne vrati, ali da je kriv. Samo me je gledao. Nisam očekivao da išta kaže. Znao sam da zna da znam. Neka živi s osećajem krivice, mislio sam. Bilo mi je lako da to mislim, jer je majka u pismu ostavila dokaz da ja nisam kriv. Svojeručno. Hvala joj za to. Ne biti kriv je divna stvar. Nikad nisam posumnjao u njene redove. Nije ni on. Znao je da znam da zna.

Samo sam ga jednom video da plače. Bilo je to neposredno nakon majčinog odlaska. Sedeo je na terasi i ridao.

Ja sam kao dete često plakao: za životinjama, za umrlim glumicama i pevačicama, kad je nastavnica pričala o knjizi „Tebi, moja Dolores”, kad je nastavnica otišla u drugu školu, kad sam gledao kraj filma „Orlovi rano lete”, kad smo majka i ja do pola noći lutali ulicama jer je otac zapretio da će nas zaklati velikim kuhinjskim nožem. Još malo, govorila je, još malo, dok ne zaspi. Kad je zaspao, ušli smo u kuću i tihim koracima otišli u san. Sutradan mu je ona satima očitavala bukvicu, ali otac je samo tupo gledao sa strane. Život se nastavio.

Nakon njihovih smrti sve ove krhotine sećanja besmislene su. Nema dužnih i nedužnih, samo mrtvih i živih. Ja sam živ. Život ide dalje.

Još jedna krhotina: Otac i ja idemo po mleko. Imam sedam ili osam godina, on skoro dva metra. Nosim šarenu kanticu. Svako veče idemo po litar mleka. Do starog Bordaša nam treba oko petnaest minuta. Idemo dugom pravolinijskom ulicom, s obe strane kuća do kuće, kapije raznih boja i psi koji laju. Dan se polako pretapa u sumrak. Šta je iza neba?, pitam ga. On prvo ćuti. Ponovim pitanje. On pogleda prvo u nebo, onda u mene i kaže, Svemir. A iza njega?, dodam. Beskraj, odgovori, i onda dugo ćutimo. Stari Bordaš sipa mleko u kanticu. Gledam njegove grube šake.

Moj otac je umro u pravo vreme. Početkom septembra, kada je lišće još na granama, još ne žuti i više ne vene zbog vrelih dana, piše u jednoj knjizi nežnih korica.

Očeva sahrana bila je velika, pričali su mi. Ispratili su ga njegovi najbliži, svi osim mene. Celo selo je došlo na njegov poslednji ispraćaj. Neki su plakali iz srca, neki na silu, a neki nisu ni suzu pustili. Sudbina, malo sudbina, a malo je sam sebi zapisao, govori njegova osamdesetogodišnja majka. Ta se rečenica odbija o zidove kapele, nemirna je, zabija se u uši prisutnih, ali skoro svi se prave da je ne čuju. Eto, ceo život stane u dva sata priče, doda. Kapela se strese.

Za to vreme ja plivam, plivam, plivam, u beskraj.

Otac nije verovao u boga. Majka je verovala u Boga. Kod kuće o tome nikad nismo razgovarali.

Na njegovoj sahrani ispred kapele stoji krst, na njenoj isto. Na njenoj ja sam taj koji kaže može, verovala je u Boga. Na njegovoj se svi prave da to nije pitanje. Na njenoj sahrani ja govorim, na njegovoj jedan meštanin, vojno lice. Na obe sahrane se niz lica mnogih slivaju krupne suze, i padaju na zemlju, kao klikeri. Na njenoj i ja plačem.

Otac i majka su voleli more, i ja volim more. Jednog leta na peščanoj plaži majka se sunča u toplesu, otac nosi speedo kupaće gaće, ja sam go. Gledam njihova tela, majčine grudi, očev pupak, analiziram svaki detalj. Onda ispipavam svoje telo, pritiskam butine, stomak, pa idem nagore. Pod prstima osetim rebra. Pritiskam ih do krajnje granice bola. Nakon toga idem u plićak. Ubrzo otac i majka plivaju, otac leđno, majka prsno. Ja ne idem dalje od plićaka. Pogledi nam se ne sreću. Za dva dana naša tela poprime crvenu boju. Koža me zateže, peče. Uveče, u sobi hotela Korali, prvo plačem, a onda se svo troje mažemo kiselim mlekom. Mleko izvuče vatru. Celo to leto smo srećni.

Kad smo se vratili s mora, slušam razgovor u kuhinji. Otac ponavlja reč privatizacija, majka  nekoliko puta izgovori moraš, šta ćemo. Ne razumem šta to znači. Nekoliko godina kasnije razumem. Privatizacija preduzeća. Meštani gledaju u oca, ne skidaju pogled. Iz tog zajedničkog pogleda, kao kapisle, pucketaju pitanja: Šta ćemo sad? Šta će biti s nama? Gde ćemo raditi? Od čega ćemo živeti? Od čega da hranimo decu?

Otac prolazi kroz špalir pitanja, izgovara rečenice koje niko ne čuje. On ih čuje. Gleda meštane malo u oči, malo gleda kroz njihove poglede. Kad izađe iz špalira ode u bife Jastreb i tamo ostane dok ne padne mrak. Uveče ga meštani donesu do kućnog praga, okrenu se i odu. Na kućnom pragu otac leži upišan. Kad ga ugleda, majka prvo viče, psuje, kune, onda nekoliko puta tiho ponovi: kraj.

Sutradan ujutru opet čitanje bukvice, njena pitanja, pitanja, pitanja, pa kraj, kraj, kraj, pa njegovo ćutanje, pa tišina. Život ide dalje.

Poljoprivredno preduzeće je ubrzo prodato firmi sa Devičanskih ostrva. Svi su u čudu. Kasnije opština predlaže da se usvoji zahtev zadrugara da se izvrši povraćaj zadružne imovine. Paorima pripada 2.297 hektara, 39 ari i 62 kvadrata prvoklasnih oranica u katastarskim opštinama…                                           Ali sve to mačku o rep.

Otac je i zvanično bio kriv za propast.

Sve te godine smuljale su se u jednu veliku kašu, postale su jedno. U međuvremenu, ja sam odrastao. Sad prebiram po krhotinama. Sastavljam mozaik očevog života, preslagujem ga.

Otac je samoinicijativno otišao u bolnicu. Bilo je to desetak godina pre onog septembarskog jutra kad su ga našli u travi pored puta. Gledao sam ga kako izlazi iz kuće. U desnoj ruci nosi malu sportsku torbu. Ajde, pa se vidimo, kaže i ode na autobus.

Tog popodneva majka mi govori da ne mora svako da zna da je otišao tamo. Kasnije sedimo ispred televizora do dugo u noć. Kuća se puni tišinom.

Nikad se nisam zapitao kako je on doživljavao mene. Jesam li ga ikad usrećio? Kako je to kad te sin jedinac gleda s prezirom, kad te mrzi? Možda je negde duboko, u kutovima duše, otac želeo da me nema. Možda bi mu život bio lakši da se nikad nisam rodio. Možda je nekad tiho izgovarao, Crkni.

Majka je uvek bila sređena. Ko je ona lepa žena s kojom si išao?, pitali su me jednom u gradu. Mama, odgovorio sam. Mama?, iskolačili su oči. Nemoguće, tako lepa žena!, dodali su. Majka je bila lepa. Kad je otišla, za njom je ostalo sedam punih ormara. A u njima: haljine, suknje, bluze, ešarpe, sakoi, košulje, razne vrste veša, razne vrste najlon čarapa, podvezice, na desetine cipela i sandala na štiklu; kreme, šminka, parfemi; nekoliko kapa i šešira. Jednu ešarpu je kupila u sarajevskom bezistanu, a šešir s crnim perom kod jedne beogradske modne kreatorke. Možda mi je ovaj šešir ipak previše, izgovorila je kad ga je stavila na glavu. Nije, odgovorio sam, treba da nosiš takve šešire, ističu ti oči. Taj šešir je nosila tek nekoliko puta. Nakon njenog odlaska poklonio sam ga svojoj prijateljici glumici. I danas je nekad vidim s njim na glavi, ističe joj krupne zelene oči.

Na jezera dva iz bajke liče oči moje majke, recitujem na školskoj priredbi za Osmi mart. Imam sedam ili osam godina. Mali sam i debeo. Majka sedi u publici i plače. Oca u toj krhotini nema.

Onog dana kad sam se vraćao iz gradića na severu, s buketom pitanja u naručju, autobus je prolazio kroz mesta Kishomok i Kispiac. Bio je mrak, a ulična rasveta slaba. Nisam znao gde se tačno nalazim, osim da je granica blizu. Kasnije sam pročitao da u Kishomoku živi manje od 100 ljudi. Kishomok znači Mali Pesak. Ljudi iz Malog Peska.

Na očevoj diplomi piše da je završio visoko obrazovanje i vaspitanje VII1 stručne spreme, na Ekonomskom fakultetu, u trajanju od četiri godine po usvojenom planu i programu vaspitno-obrazovnog rada na usmerenje: poljoprivreda i prehrambena industrija, i time stekao stručni naziv: diplomirani ekonomista – kao i prava koja mu na osnovu zakona pripadaju. Diploma je zavedena pod rednim brojem: 5561.

Kod majke na diplomi sve to isto, osim usmerenja, gde stoji: industrija, i rednog broja: 5526.

Moja diploma je u našu kuću ušla tiho, gotovo se ušunjala. Diplomirani novinar. Tad mi se činilo, a tako mislim i sad – da ona nema nekog posebnog značaja, ni za mene, niti za bilo koga. Iako se ušunjala, otac i majka su joj se radovali, majka čak nije mogla da sakrije ushićenje. Jedino sam ja, po tom pitanju, bio i ostao ravnodušan.

Sad sve tri stoje jedna kraj druge, i skupljaju prašinu.

Majka je imala najbolju prijateljicu, Aniku. Anika je imala kosu boje rumenog vina i uvek besprekornu frizuru. Govorila je kao spikerka s Radio-televizije Beograd. Anika nije odavde?, pitam majku jednog dana nakon što je ona otišla. Odavde je, odgovara. Zašto onda tako govori?, dodam. Zato što je tako naučila, doda majka. Kasnije razmišljam kako ću i ja naučiti da govorim kao spiker. Dvadeset godina kasnije, majke nema, Anika je živa, ali s uma sišavša. Na pomen njenog imena svi samo tresu glavama i sležu ramenima. Neki se i prekrste. Jednog dana je samo zaćutala. Od tog dana bi sedela na verandi i gledala u daljinu. Prvo su joj otvorili bolovanje. Ona je i dalje ćutala. Prolazile su nedelje i meseci. Onda je stigla opomena pred otkaz. Anika je i dalje ćutala, godišnja doba su se smenjivala. Onda joj je na kućnu adresu stiglo pismo s rešenjem o prestanku radnog odnosa. Za to vreme, njen sin jedinac leži u zatvoru, osuđen zbog šverca cigareta. Muža svi u selu gledaju sažaljivo, i ponavljaju, Biće bolje. Neće. Znaju to i oni i on, ali biraju da ne znaju. Anika sedi i gleda u daljinu, ili u zid. Malo jede, malo pije, malo se kreće. Malo miriše na znoj, malo kuća miriše na ustajalost, malo na mokraću. Malo po malo i Aniku više niko ne posećuje. Muž se pretvara u negovatelja, sin leži na robiji. Anikina kosa više nije boje vina, sad je snežnobela. Njeni glas i izgovor spikerke sad su samo baršunasto sećanje.

Razmišljao sam da odem da je posetim. Da joj kažem, Dobar dan. Ili da samo ćutim, sednem pored nje i da onda zajedno gledamo u daljinu. Ali nisam. Izabrao sam da poštujem njeno ćutanje i da je se sećam.

Otac nije imao najboljeg prijatelja, nikad nisam čuo da je izgovorio najbolji drug. Izgovarao je samo venčani kum, ali tog čoveka nikad nisam video. Navodno je bio visok preko dva metra i živeo je daleko. Kasnije sam izračunao da je ta udaljenost iznosila: 75 km.

Otac i majka nikad nisu ostarili. Nisu osedeli dokraja, lica im se nisu izborala, šake nisu dobile staračke pege. Nisu stavili veštačke zube. Nisu dobili starački miris. Nisu počeli da zaboravljaju. Nisu počeli da ih zaboravljaju. Samo su tako, pre vremena, otišli.

U jednoj radio-drami slušam: Sanjam svoje drage mrtve. Sanjam ih u beloj svili, moćne. A posle dugo ne spavam.

Otac i majka nemaju fotografije s venčanja. Otac nije nosio odelo, majka nije nosila venčanicu. Njihovo je venčanje bilo samo građansko, o crkvi nije bilo ni govora. Samo njih dvoje i svedoci. Bez zvanica, bez muzike. Samo potpisivanje. Tiho, neprimetno. Bio je i malo bolji ručak kasnije. Ja tad imam tek nešto više od dve godine. Od tog momenta postajem dete venčanih roditelja. Od tog se momenta svi prezivamo isto. Tad još uvek otac gleda u majku zaljubljenim očima, majka ga obožava. Tad još vode ljubav svake noći. Oboje me obožavaju. Previše sreće u jednoj kući.

Alkoholizam i depresija. Dupla dijagnoza. Kasnije još jedna depresija. Kuća je bila načeta od temelja.

Nikad nismo o tome razgovarali. Bolest se uvukla u naš dom neprimetno, pritajeno, poskrivećke. Nagrizala je temelje, zidove, nosive grede, plafone i krov. Širila se sporo, ali samouvereno. Sigurnim koracima. Na kraju samo mene nije dohvatila. Nisam se dao. Pre nego što je otišla, majka je bila ili tiha ili neobično mnogo pričljiva. Otac je tih godina bio tih. Gledajući njih i ja sam postajao sve tiši. Ta tišina nije značila ni mir ni spokoj, značila je kraj. Nismo čuli kad nam je kraj pokucao na vrata.

Voda se u ocu skupljala sporo, ali sigurnim koracima.

Majka je otplivala iz kuće tiho.

Majka: Možeš sam.
Otac: Dobro smo, idi dalje.

Ne znam čujem li njih ili čujem sebe. Otac nikad nije bio ovako glasan, nema dana da neka njegova rečenica ne prostruji kroz moj život. Ne vidi me kako sam i ja ponekad uplašen, kako bih najradije da me niko ne vidi. Kako molim boga da niko od mene ništa ne očekuje. Otac ne vidi da sam odrastao, sad imam mnogo više godina od njega onda kad je dobio mene. Kako molim boga da ne postanem kao on. On nije postao deda, ja neću postati otac. Krug će se zatvoriti. Možda zato mene neće imati ko da mrzi i da mi želi da crknem. Ali neću imati nikog ni da mi oprosti, da me razume. Sve je tako kako treba da bude. Miran sam.

Još jedna slika: Bacamo zube iza kuće.

To su moji zubi, mlečni. Vadili smo ih na dva načina. Prvi je bio vezivanje jednog kraja konca oko već rasklimanog zuba, a drugog za kvaku. Neko samo treba da zatvori vrata i kraj. Samo jednom smo to izveli. Vrištao sam dok mi je otac vezivao konac oko zuba. Boli me i sama pomisao da ću biti vezan za kvaku.

Drugi način je bio neuporedivo manje traumatičan. Majka bi uzela pamučnu maramicu ili kuhinjsku krpu i njome polako počela da klima zub koji treba da leti. Sećam se punih usta tkanine, slina koje mi cure iz nosa i od kojih jedva dišem, suza koje mi se slivaju niz obraze, maminih krupnih zelenih očiju koje mi daju do znanja da začepim, jer me ništa ne boli. Ne sećam se da me je bolelo.

Zub je izvađen a ja primiren, izlazimo u dvorište da ga bacimo preko krova. Da ode na drugu stranu. Da se ne vrati.

Svi moji mlečni zubi završili su preko krova. S druge strane. Neki su možda upali u oluk pa ih je kiša survala u kanal. Ili su ih komšije ugazile u zemlju. Moji mlečni zubi su možda završili pod zemljom. Groblje dečjih zuba.

Ne valja ako sanjaš da ti je ispao zub, to znači da će neko umreti, ponavlja majka više puta, a ja umirem od straha. Ako sanjaš pokvarene ili okrnjene zube – to znači da će se neko razboleti, doda. Uveče, pred spavanje, mislim na sve, samo ne na zube, jer me grube šake straha, i na samu pomisao na bolest ili smrt mame i tate, stiskaju oko vrata, od tih šaka žile počinju da mi pulsiraju, na čelu mi iskoči vena u obliku četvorke i znam da ako ne odagnam te misli – neću dočekati jutro. Kad pomislim na to jako se ražalostim, jer ako ja umrem, siguran sam da će za mnom umreti i oni. Zato treba izbaciti zube iz glave.

Bila je tu i sasušena pupčana vrpca u kutijici, umotana u gazu, a kutijica sakrivena na dno fioke. Ili makaze ispod madraca malog kreveta u kojem spavam. Crven končić. Mrve hleba na prozoru. Češkanje po guzici ako me pogleda žena urokljivih očiju. Pljuckanje ustranu nekoliko puta kad prođe. Pu, pu, pu.

Sve, samo da budem živ i zdrav.

S prozora sobe otac gleda bolničko dvorište. U njemu je samo jedna žena, hoda vrlo sporim ali ujednačenim koracima. Šakama grli metalno lonče, kao ono iz kojeg smo pili čaj u zabavištu. Čaj koji je uvek bio presladak. Žena korača sporo, ali ne ide ukrug. Otac je promatra pažljivo, prati svaki njen pokret. Ona ne diže pogled prema prozoru.

Možda je Anika poludela zato što je jednog dana sela na klupu baš tu, u dvorištu ludnice, sela, skinula cipele i promenila čarape. Možda nije trebalo da sedne na tu klupu, baš u to dvorište, možda nije trebalo da promeni čarape baš na tom mestu. Ali upao mi je kamenčić, morala sam da ga izbacim, kaže. Kaže li?

Mnogo godina kasnije, jednog lepog dana oko Uskrsa, srećem Aniku. To je jedan od onih dana kad su kuće i dvorišta puna, a ulice puste. Hitro, trotoarom, ide prema meni. Još izdaleka pogledi nam se sretnu. Kroz tišinu, samo na mahove, ošine miris jorgovana.

Gledamo se u pokretu. Njeno lice je lepo, starica bele puti. Usne su joj i dalje pune, crte lica pravilne.

Šta li joj prolazi kroz glavu dok me gleda? Da li su joj i misli hitre kao hod, tutnje li, sudaraju li se? Ili su te misli sad jedan melanž sećanja?

Kad se sretnemo ne znam šta ću joj reći. Možda se u takvim trenucima ne kaže ništa.

Sve smo bliži jedno drugom. Njena kosa poigrava na ramenima. Za samo nekoliko sekundi doživećemo susret. Nijedno od nas neće skrenuti na drugu stranu. Sekunde se skraćuju, jedna, dve, tri. Prilazi mi. I prolazi.

Sporo se okrećem i gledam je kako nastavlja dugom pravolinijskom ulicom, ka severu. Doživeli smo susret. Anikina kosa nastavlja da talasa. Miris jorgovana sve je gušći. Iz nekog dvorišta dopiru muzika i žamor. Meštani slave Uskrs.

Morala sam da sednem i izbacim kamenčić iz cipele.

U mladosti Anika peva na sav glas: enđu, menđu, kalamenđu, kala kande, kala mande, kala đule, đun đun mule joj. U selu joj tada svi govore: Tiše malo.

Ali ona se na to ne obazire, ona peva svakoga dana. Svakoga dana promatra i momka iz ulice. Visok, crn, nosi mrke brkove. Lep je kao filmski glumac. Zaljubljuju se.

Jedne večeri ga poljubi.

Počinju da se zabavljaju. Pazi se, nemoj da bi…, govori joj majka nikad ne završavajući tu rečenicu. Jednog jutra dok joj je majka bila u polju uvodi ga u svoju sobu. Sedaju na krevet. Počinje da ga ljubi, on prolazi prstima kroz njenu gustu kosu, ona mu seda u krilo, zariva nokte u njegova leđa, on joj grize ušnu resicu, ljubi je u vrat. Goli su. Anika gubi nevinost. Bedra joj bride. O, kako je zgodan. Dok prodire u nju njene grudi bujaju.

Nakon toga svakoga dana vode ljubav.

U selu svi govore: Udaće se.

Par meseci kasnije venčanje, pa ubrzo nakon toga sin. Anika je lepa majka, uvek doterana. Sin je debela beba i ima veliku glavu. Dok se šeta po selu gurajući kolica, meštani joj prilaze, vide mladunče pa kažu: mašala; ili: pu, pu, pu.

Godine prolaze, dvadesete joj se krune, život sipi.

Sve ređe peva, tek pokatkad zapevuši, promumla. Kuća joj je čista. Tišina se uvlači u zidove kao vlaga. Ne spavam više s mužem, možda kaže. Smeta mi njegov miris, možda doda. Iz godine u godinu sve je tiša. Grudi joj se spuštaju do pupka.

Jedog proleća joj umire majka. Ja sam tad završavao četvrti razred. Anika dolazi kod nas, mama joj otvara vrata, prvo je dugo grli; onda dugo sede za stolom, pričaju svaka o svojoj majci, i plaču. Kad im krenu suze ja se povučem od stola. Odem u sobu, ali ostavim vrata odškrinuta, da mogu da ih čujem.

Celog života Anikina majka bila je u crnini. Izgledala je kao vrana, kaže Anika, nije skidala tu crninu, uvek je bila za nekim u koroti. Mrzim korotu, doda. Virim kroz odškrinuta vrata. Vidim pola njenog lica, majku ne vidim. Ispred majke je teška staklena vaza s nekoliko umornih tulipana. Njihov crni prah posipa se po belom stolnjaku.

U koroti sam je i zatekla tog dana, na kauču, mrtvu.

Moja majka nije volela crninu.

Bila sam u koroti za roditeljima, to je dovoljno.

U bolnici otac čita knjige i piše u veliku svesku na kvadratiće. Njegova verzija svega. Možda ta sveska ipak postoji negde, možda čeka. Možda i Anika piše u veliku svesku tvrdih korica, možda ispisuje svoju verziju svega. Njena verzija svega.

Jednog jutra mi se u cipelu ušunjao kamenčić. Jedva sam ga izbacila.

Živeli smo na plodnoj zemlji, masna crnica. Severno od nas zemlja se proređivala, postajala bi sipka. A na krajnjem severu ljudi su živeli na pesku. Mi smo pesak dodavali u zemlju za kaktuse i sukulente. Svake godine je nešto cvetalo. Nikad me nijedan kaktus nije ubo. Oko kuće raslo je cveće, neven, noćna frajla, kadifa, prkos. Cvetali su i zumbuli i lale, gladiole i perunike. Cvetali su i zova i bagrem. Od njih je majka pravila gusti sirup koji smo kasnije razređivali vodom koja je imala ukus rđe. Uvek sam voleo jorgovan. Majka je govorila, On me podseća na kuću u kojoj sam odrasla, i na roditelje. Nikad nismo imali jorgovan.

Jednom je otac palio vatru iza kuće. U vatru je bacio nekoliko kaktusa. Nestali su u plamenu. Plakao sam bez prestanka.

Anika pliva. Oko nje plutaju velike ribe beličastih stomaka. Dok pliva, Anika posmatra njihovu belinu koja svetluca, gleda u njihove nadute stomake, vidi njihovu ikru koja se nikad neće raspršiti.

Velika reka je granica. Anika pliva uzvodno. U prošlosti nikad nije plivala u rekama. More je velika majka, kaže. Biram more, isto kaže. U moru Anika pluta. Oko nje ljudi plivaju leđno, a ribice im grickaju pete. Niko ne gleda ispred sebe. Samo jedna žena pliva prsno.

Ne volim da plivam ženski, prostruji iz Anike.

Dok pliva u reci, Anika ne gleda u ostatke stoletne tvrđave na drugoj strani obale, tvrđave s čijih se bedema ne vide velike ribe beličastih stomaka. S tih bedema vide se zelena polja, vidi se dolma. S tih bedema pogled je zamaman. Ali nema nikoga da gleda.

Oko očevog groba koji niko ne posećuje uskoro će procvetati bulke. Procvetaće i oko onog drugog, majčinog, koji isto niko ne posećuje. Bulkama to ne smeta.

Dani će biti sve duži, biće sunčano i toplo. Crvene latice će plesati na povetarcu.

Kad dođe proleće opet ću otići u gradić na severu ravnice, na čijem obodu tihuje specijalna bolnica. Prošetaću se dolmom oko koje će sve biti nežnozeleno. Gledaću u vrbe. Sešću u restoran pored reke, naručiti neko fino jelo i početi da pišem Moju verziju svega. Dan će biti sunčan i mek. Konobari će možda misliti da sam inspektor ili profesor, a možda i da sam lud. Pisaću dugo. Pre nego što se smrkne, preći ću most koji se ljulja i onda dalje, prema Kishomoku. Kad dođem kući sa sebe ću stresti sitan pesak. Noć će biti tiha. Neću osećati umor. U snu, opet ćemo biti na plaži, svi, a iza nas hotel Korali. Sunčaćemo se, a onda ćemo zaplivati. Plivaćemo dugo, dugo, prema suncu, prema beskraju.

Zamišljena krhotina: Otac za pisaćim stolom, u svetloj rolci, možda boje peska, sed. Ispred njega veliki globus. Izgleda kao da prstima iscrtava granice. Ne gleda u foto-aparat. Onda možda zažmuri, zavrti globus i možda pomisli: Ceo svet je moj.

Ceo svet je moj.