Изложба „КА ЛИКУ“

Јелена Хинић

Горан Јанићијевић

Миодраг Милутиновић

Од када је почео да слика, човек је портрету придавао посебан значај. Чак и одсуство портрета у уметности праисторије потврђује о колико се делитаној теми ради. Многе културе прибегавале су различитим врстама стилизације, све док се код Етрураца, у хеленизму и Римском царству ствараоци нису одважили на реализам, па чак и натурализам. Израсла из тог античког наслеђа, уметност Византије и православног Истока суочила се са питањем: у којој је мери реално приказивање лика подобно да би се представило лице светитеља, човека у телу Будућег века? И колико год да је иконопис био утемељен у догми и уткан у Литургију, небројени ствараоци, често анонимни, кроз векове су давали различите одговоре. Наше време разликује се од претходних епоха по томе што су ти одговори доступни као информације, па су сликари обавештенији него икада. То, међутим, њихов задатак не чини лакшим, јер су дилеме веће у складу са дијапазоном могућих решења.

Овом приликом, Јелена Хинић, Горан Јанићијевић и Миодраг Милутиновић излажу јавности своје личне одговоре на поменуто древно питање. При томе, они нису дефинитивни: троје аутора намерно су пред посматраче изнели своје огледе у истраживању граница приликом представљања светих ликова, свако од њих у складу са својим сензибилитетом и особеном поетиком. Нема сумње да ће се публика опредељивати за појединачног „фаворита“ такође према ЛИЧНИМ сензибилитетима, што је за једну изложбу увек добро. Ова је посебно интригантна, пошто намерно не повлачи јасну границу између иконе и портрета. У својој суштини, икона јесте портрет, ако је ваљана, као што прави портрет увек тежи иконичности. Јер, аутори знају да се иза свега манифестованог и телесног на људском лицу крије (или одатле помаља) лик Божји по коме је човек створен. То што сво троје сликара ипак у значајној мери избегавају реализам сведочи о њиховој духовној зрелости и свести да је натуралистичка појавност заправо привид. Лица каква се могу видети на уљима Јана ван Ајка или на фотографијама Анастаса Јовановића пре су маске, „личине“ које затварају личност. Јелена, Горан и Миодраг стога настоје да оставе сведочанство о трајном, док лице овог света неповратно пролази.

15. 9. 2023.

Оливер Томић