Dok sam pisala biografiju Aleksadre Dade Tomić za katalog ove izložbe, shvatila sam da naše poznastvo datira još od davne 1996. godine, kada je još kao učenica Škole za primenjene umetnosti u Šapcu dobila prvu nagradu na izložbi ikona u ovoj našoj galeriji. Čak se i sećam da je to bilo Vaskrsenje Lazarevo. Potom joj se takoreći ,,gubi trag“ jer je studirala grafiku na FLU na Cetinju, i to vrlo uspešno jer je već 2003. godine dobila godišnju nagradu svog fakulteta iz oblasti grafike, na kojoj je kasnije i magistrirala. Provela je nekolike godine u Crnoj Gori i ponovo se pre izvesnog vremena vrlo uspešno pojavila na sabačkoj likovnoj sceni.

Svestrana umetnica, oprobala se u skoro svim likovnim tehnikama,

nagrađivana na značajnim izložbama, ali očito pre izvesnog vremena srela se i bacila u koštac sa vunom i sa sasvim novim ciklusom koji je

nazvala Kokon. Čaura. Iz koje se očito nazire i sazreva njeno novo likovno biće.. Kako ona reče u svojim zapisima: ,,Kokon je projekcija mene“.

U fenomenološkom smislu ova izložba pobuđuje, s jedne strane na razmišljanje o širini i neograničenosti problematike jedne tipično postmodernističke umetničke svesti, a s druge strane o sociološkom

aspektu ,,ženske umetničke radinosti,, i njenom mestu i ulozi u hijerarhiji umetničkih vrednosti.

Čini mi se da je i ona na početku postavila sebi pitanje Zasto? Pa potom i kako doći do ove jedne izvanredne likovne celine koja izlazi iz medija slike i postaje skulptura, lli objekat. Ili sve to zajedno. Ova izložba otvara ovu

čauru njene ličnosti i puna je čudesnih predmeta“, raskoši pa i čulnih uživanja, rasterećenja za dušu, praznika za oči.

Opet ću je citirati ,,Šta su u stvari kokoni? Skrivene emocije? Strahovi? Ono intimno, što nekada ni sebi nećeš da priznaš? Možda ne treba strogo definisati?,,Traganje za jednostavnom, pročišćenom kompozicionom strukturom ovih dela, promišljeno i duboko ona upornim i predanim

radom sa sasvim novim materijalom, vunom, stvara jedan nesvakidašnji, duboki svet pun emocija i misli.

Ova Dadina izložba svojom radikalnošću podstiče i na razmišljanje o samom učinku manuelnog radnog postupka brižljivog i dugotrajnog

-unutar kreativnog procesa. Dominantan deo strpljive, zasićene i dugotajnene zanatske obrade kao i manuelne veštine u minucioznoj i strpljivoj obradi, sam po sebi je izražajan a otvara nova pitanja za razmišljanje o pojmu kreacije, umetničkog i njihove relacije uzevši u obzir

vremensku tradicijsku obradu vune, dubinu i prostornu širinu kao raznovrsnost kulturno-umetničkih fenomena.

Njena izložba se otvorila kao čaura i pokazala nam je da Dada stvorila jednu likovnu i misaonu celinu, sa dosledno provedenom namerom da poput velikih umetnika u uslovima velikog stradanja i velikih nadanja, sa

svojim jedinstvenim umetničkim delima, kaže istinu i saopšti poruku.

Sonja Petrović Jagić