(Iz kataloga)

Najnoviji ciklus radova Dragiše Marinkovića, koji je on simptomatično nazvao „Dno“ (sa direktnim i mogućim indirektnim značenjima), ne možemo posmatrati izolovano, kao samoniklu pojavu, već isključivo kao deo jednog dugotrajnog stvaralačkog procesa. „Dno“ je samo trenutno poslednja etapa u procesu istraživanja koje Marinković dosledno sprovodi već nekoliko godina.

Dok posmatramo ove radove prisećamo se njegovih crteža iz ciklusa „Telesno“, gde je delove ljudskog tela dekonstrukcijom svodio na elemente, na jednu „priču“ intimističkog karaktera koja je kao takva morala do kraja biti iskreno saopštena. I upravo je princip dekonstrukcije postao umetnički kredo Marinkovića, u kojem je pronašao svoj prostor za istraživanje, izraz i eksperiment. To je uslovilo stalno kretanje unutar njegove umetnosti koja je zahvaljujući tome postala živa i vitalna, iako, paradoksalno, „operiše“ sa elementima smrti. Marinković je tada iz predela geografije tela postepeno zašao u strukturu organizma, pri čemu ga je primarni strah od smrti vodio dalje do preokupacija samom prirodom propadljivosti materije kao takve. Ta unutrašnja potreba transponovana je sa ozbiljnim istraživačkim radom, koji traje do danas i neprekidno se razvija.

U prethodnoj fazi, čin pronalaženja starih crteža koji su već dugo čamili zaboravljeni u podrumu i na tavanu, već načeti „zubom vremena“, pod uticajem prašine, vlage, buđi, značio je zapravo otkriće jednog novog univerzuma, konstelacija i mogućnosti. Proces je podrazumevao korišćenje starih crteža kao podloge za nove podloge i uslojavanja, intervenisanjem slikarskim i vanslikarskim postupcima i materijalima. Oduzimanjem i dodavanjem, lepljenjem, sečenjem, nagorevanjem, korišćenjem buđi, drveta, smole, natapanjem kiselinom, umotavanjem u foliju i stvaranjem mikro-klima da bi se podstakao ili zaustavio proces propadanja. U ovom beskrajnom eksperimentu sa elementima dekonstrukcije, razgradnje, trošenja i nestajanja, poseban izazov za umetnika je svakako „količina“ ličnog prisustva u samom postupku. Fizičko prisustvo umetnika u sopstvenoj umetnosti pitanje je koje se od „iskona“ postavlja kao jedno od ključnih za odgonetanje same prirode umetnika i umetnosti. U Marinkovićevom slučaju upravo je to suština, do koje mere intervenisati na već gotovim radovima (podlogama i površinama), a kada ih jednostavno „otpustiti“, kao već formirane strukture, situacije i samostvorene celine. U svakom slučaju, bez obzira na „količinu“ i vrstu umetnikove artikulacije unutar tog i takvog rada, sam postupak definitivno zavisi od inervencije i gesta (možda u dobrom duhu istorijskog akcionog slikarstva), dakle samog „tela“ umetnika u radu.

Iako je u tekstu već sugerisano da se etape Marinkovićevih preokupacija nadovezuju jedna na drugu kroz vreme i kako se čini da je sve to manje-više jedan isti postupak dekonstrukcije, najnoviji radovi su ipak plod određenog preokreta koji se dogodio i koji je trenutno prisutan u njegovoj umetnosti. „Dno“ su zapravo čisti listovi papira potopljeni u vodu, na dno rečnog korita, pušteni da mirno egzistiraju u takvom okruženju i propadaju na neko vreme. Potom se proces zaustavlja i započinje „rad“ na njima. Za razliku od prethodnog ciklusa, gde je umetnikovo prisustvo bilo veće, ovde se želi minimalizovati to prisustvo i sopstveno učešće u samom postupku svesti na najmanju moguću meru. Šta zaista znači izmeštanje umetnika iz sopstvene umetnosti? Da li je razlog tome zasićenost obrascem fizičkog, manuelnog prisustva u radu, pa se svođenjem forme redukuje i sam rad na njoj, ili je razlog potreba da se na neki način preuzme na sebe uloga prirode ili „Boga“, nekakvog „supervizora“ koji samo nadgleda i delimično artikuliše tokove i energije koje nas okružuju? Ali bez obzira na stvarne razloge takvog razmišljanja i ponašanja u okviru sopstvene umetničke prakse, što nam govori da je za umetnika primarniji proces od samog artefakta, za nas kao posmatrače važniji su ipak ti materijalni „rezultati“ koji se na kraju pojavljuju kao nekakve konkretne „estetske činjenice“.

Svaki od ovih uslojenih/slojevitih radova pravo je malo remek-delo umetnika (ili koga već?). Iako odišu svojevrsnim „memento mori“ duhom, u krajnjoj instanci ipak nadilaze kategoriju ljudske temporalnosti, dok ih doživljavamo kao dragocena svedočanstva naše večne i neraskidive povezanosti sa prirodom.

Filip Kovačević