Меша је припадао оном кругу злосрећних заточеника истине и правде, који је због свог принципијелног опредељења  да остане веран хармонији разума и духа, слављен у мери способности његових тумача да признају сопствену неспремност да путем „ходочашћа“ наведеној победи корачају иза њега. Осим овог, другог греха није имао. Заправо, Добрица Ћосић је то добро разумео, када је једном приликом за Мешу казао: „…Увидео сам да је то човек широке књижевне културе, искреног југословенског и српског убеђења, пријатан, разговорљив, сталожен, самоуверен и стамен, али изразито толерантан према другачијем мишљењу…“.

На који начин је Меша Селимовић утиснуо печат непролазности у историји српске и југословенске књижевности претходног столећа и због чега постоји само прећутна сагласност да је ова чињеница о његовом делу исправна, открили смо у разговору са мср историчарем Огњеном Карановићем, из Матице српске у Новом Саду. Модератор предавања био је Бранко Божић.