Individualnost i kristalizacija

Napraviti u čaši koncentrovan rastvor kuhinjske soli (natrijum – hlorida – NaCl). Spustiti u rastvor tanku liniju sa tačkom na kraju. Posle izvesnog vremena formiraće se na njoj nebrušeni kristal soli. Čaša ne mora biti kristalna. Kristalizacija je difuzija kojom se iz prezasićenog rastvora u vidu kristala izdvajaju rastvorene supstance.

Apstraktivni ekspresionizam, začet 1940. godine i definisan do kraja 1950. godine u Njujorku, nastao je od strane imigracije evropskih umetnika, pod naletom fašizma u Evropi.

Pokret je inicirao raskid sa tradicijom i u tome je bio revolucionaran. Prepoznat je kao akciono slikarstvo sve do pojave pop – arta 1960. godine.

Njegova načela su intelektualno potkrepljena teorijom psihoanalize Sigmunda Frojda i Karl Gustav Junga. Među prvim utemeljivačima poput Arshile Gorky – og, Hansa Hofmana (Hans Hofmann), potom Džeksona Poloka (Jackson Pollock) i Vilema de Kuninga (Willem de Kooning), može se pratiti moćna gestualnost, jaki kontrasti, neočekivan kolorit. Cilj je iskazati emocije uz pomoć struktura koje ne predstavljaju predmetnost. Naizgled, sve je postavljeno naglavačke.

Umetnici čiji su se raniji radovi oslanjali na uzore iz prirode (Pit Nondrijan, Maks Ernst) izobličuju strukturu kroz proizvoljne linije, teksturu i oblike koji se kose sa ustaljenom logikom, tradicionalnom opservacijom realnosti.

Slučajnosti i improvizacije naizgled bez kontrole stavljaju se u službu neočekivanog , neslućenog umetničkog utiska.  Umetnik nepobitno iskazuje identitet, na svojstven i originalan način, uplićući kroz svoje delo psihološki potencijal borbe i ravnoteže intelekta i nagona.

Uplovljavanjem u podsvesne, neočigledne strukture ljudskog duha i traženjem načina da ih predstave, ovi autori se nikada nisu odrekli procesa slikanja, zanatskog prosedea uprkos eksperimentisanju.

Čak i originalnost tehnoloških iskoraka u sebi je sadržavala kontrolisane i dobro planirane saobrazbe načelima slikarstva, nosioca, sredstava, postupaka.

Još jedna od činjenica od značaja je stilsko određenje kroz serijsku produkciju.

U potonjem trajanju, apstraktni ekspresionizam, reflektovao je svoj uticaj na evropskom tlu, preko umetnika koji se ne odriču (modifikovane) figuralnosti (Willem de Kooning, Jean Dubuffet) ili grupe Cobra (Carrel Appel, Pierre Alechinsky) itd.

Čini se da je bespredmetna apstrakcija ispucala sve izlive utisaka, gestualnih, telesnih akcija, čvorova i petlji zamršenih i nerazumljivih struktura po pitanju ostvarenja drugačijeg, novog i originalnog.

Ali apostrofirajući umetnički identitet, pokret je obezbedio neslućenu vitalnost i trajanje regrutujući sledbenike po afinitetu i kreativnoj nužnosti.

Jer individualnost, osobnost, personalitet, skup svojstava po kojima se individuum razlikuje od drugih pruža potencijalnu čežnju za kreativnim izrazom.

Maks Ernst (Max Ernst): „Svaki normalan čovek, a ne samo umetnik u podsvesti nosi neizmernu energiju zakopanih slika“.

Načela postavljena 1940 – 1950. godine i dalje su živa i deluju moderno (biti slikar, prepoznati sebe, stremiti sopstvu, locirati svoj modus – vivendi).

Estetski asketizam, izgrađen iz likovnih zakonitosti, koje se natežu do krajnjih granica smisla i vizuelne i misaone logike, uspostavlja brojne nedoumice i u crtežima Veselina Rajovića.

Šta su oni?

Primarni fluktus? Stanje? Osećaj? Refleks?

Ili je sve to istovremeno?

Kako započeti crtež?

Kako stati? Odabrati?

Razumeti? Ponoviti, a ne ponoviti?

Kako poništiti iskustva osamdeset dugih godina, već tradicionalnih apstraktnih ekspresija?

U osvojenom biti svoj.

Gde se nalazi taj uzani put potrage za individualnošću?

Gde je taj personalni iracionalni sadržaj?

Kako razmrsiti postojeće estetike sa istočnih i zapadnih meridijana?

U slučaju ovih crteža prvi planski korak bio je odabir sredstava i instrumentarija za njihovu izvedbu.

Kristalno beli, brušeni hamer, tuš i prirodni (presovani ugalj) ugljen, sunđeri umesto četki.

Socijalni aspekt društvenog trenutka, nimalo naivna okolnost. (Tuševi se razlikuju. Na tržištu ih ima i nema. „Kineska“ varijanta tuša u koncentrovanom stanju kada se osuši previše je sjajna, drugi su u širokim potezima transparentni).

Ovi problemi traže modifikaciju pristupa. Može se desiti da primarni izliv gestualnosti traži dopunu u širim tragovima.

Autor se nalazi u sukobu ideje i tehnoloških moći. Primarni gest koji je kreiran na odnosu linija ugljenom i tragova tuša izvedenih sunđerom (alatka iz kineske tradicije kaligrafije) ne bi trebala posegnuti  za korekcijom neposrednog rezultata same akcije.

Neadekvatna svojstva dostupnog materijala iziskuju promenu stava, možda – prvu, drugu i treću ruku.

Ipak neurotičnost iskazane strukture dosledno je postignuta. Pri tome je blještavost kontrasta uspostavljena i održiva.

Konstruktivnost i destrukcija se prožimaju kao rasklaćeni, neznanom tektonikom prestruktuisan skelet, nepovezana misao, šatrovačke besmislice u dešifrovanju primarnih krikova.

Stilska doslednost, oporost, minimalizam, svetlost i lirizam. Perkusije, linije, trake i volute. Oštrina nebrušenih kontrasta (kristalizacija ostavljenih – uspostavljenih belina – praznina. Zapuštenih nedoslednosti, slučajnosti ili karaktera crtačke alatke, zaleđena svetlost (posledica kristalizacije). Zupčaste šrafure iz zamaha šake, podlaktice, cele telesne mase, trajanja dok papir ne isisa grafit do nokata, kroz celu seriju slično, pa ipak drugačije. Druga ruka je odgovor na postignuto stanje, u vidu širokih pisaljki od sunđera što idealno šlepaju tragove do totalnog crkavanja vlažnih tovara ili sopstvene rupičaste structure, raspadom I spadanjem sa nosača (drške).

Ovakav tehnički postupak prati i bezkompromosno stanje podsvesti i duha bez imalo samilosti spram narativa.

Nema mizanscena. Teme nema.

I da nema  crtačkog  zanatskog prosedea  (format, kompozicija, ritam, odabrana sredstva, fiksiranje slojeva) i brižnog negovanja postupka i tretmana kao pohvale struci, ovi crteži bi mogli biti susret sa ništavilom, koje samo sebe vaspostavlja. Kako u sebi nose profesionalni kodeks i  prosede, doživljavamo ih etički.

Upravo stoga, ovi crteži korespondiraju neposrednu, skrivenu i nagonsku ljudsku tragičnost i neobuzdano  životno batrganje.

U koncentrisanoj skupini, frontalno prezentovanih kompozicija, iz nekih prezasićenih simetrija i dominantnih jezgara raširiće se kristalizacija.

Rascvetaće se refleksno, što je uporedivo sa poimanjem delovanja senzacije, nagoveštenih u kontrastima i belini pojedinačnih crteža.

Vladeta Živković