Дијамантски реализам Вељка Ђурђевића

Вељко Ђурђевић, рођен је 1981. године, завришио Академију лепих уметности 2005. године. И некако кренуо својим путем као сваки млад и талентован уметник. Необично је да га од почетка интересује реализам и природа. Наравно на један начин својствен начин који га сада већ карактерише као озбиљног реалисту и портретисту.

Чему можемо да захвалимо за одлетање бусена траве да бисмо сагледали као боју и благо тело, као сочно тле, и ста учинити да се с њим сједињујемо и крвљу из наше смртне ране, како перивој одржати без конотација неосетљивости природе? Сунце, пресечен врат, каже Аполинер, и можда нуди одговор. Он је жестини своје поетске слике дао формалан мир, допустио је надигравање енергије крви и сунца, без исхода, ослободио је безмерне снаге и схватио да све што ради мора да доведе до савршенства.

Невероватна енергија Вељкова, његови портрети и пејзажи, наиме нису иницијатори стварању афективне празнине око себе, већ се увек уграђују у елементарној тензији чисте површине. Портрети, сјајни, реални, топли, савршени кроз све ове године трагања довели су га до комбинација  са колористичким елементима и стварањем једне нове слике. Аутор се јавља као неко ко у магновењу прецизно бележи сензације, буђење од мотива, без трагова лутања до циља описа – до заповедне целине доживљене ствари као центра из кога зраче појединачни чулни доживљаји. Када се сретнемо са портретима Вељка Ђурђевића и пристанемо да га видимо, везани смо, чак осуђени у оном хедонистичком смислу на гледање, јер је он сада са нама. Скренемо ли поглед – он је још ту, прати нас изнутра, заводи, подсећа, уноси онај пријатан немир који потврђује присуство.

Реч је о вансеријској академској спремности и о изузетном ауторском притиску на изабрани мотив који одговара својом масом: у специфичном коду са простором и границама волумена, ова маса као да чува озон спакован као после неког давног грома, у њој као да је успостављено жаристе сваколике енергије.

Вељко је светски путник, заљубљеник у природу, у његовом оку утиснут је је елан широко отвореног погледа, како се и зове ова изузетна изложба. Такав је и пејзаж, чврст, одређен површинама боје које носе карактер дана, годишњег доба. Гест је фини и суптилан, јасан, он се простире платном чак и када изнедри детаљ. Визуелно и мисаоно овде се сусрећу на равни суштинске потребе са изразом. Исход је чулни однос те магнетни реализам.

Једном речју сјајан уметник. Бистрог погледа, сјајне технике, изузетног колорита и дубине коју поседују ретки млади уметници.

 Шабац, 16. мај 2024.

 Соња Петровић Јагић