Даљинско јахање (Endurance) представља такмичење у издржљивости коња и јахача на коме се тестира усклађеност брзине и издржљивости.

Комерцијални и кич мотиви на радовима су преузети од стране америчке културе-коњи, каубоји, ловачки пси приказани су на сентименталан и интиман начин – њихова првобитна представа је изведена из контекста и преведена на лични приказ онога што уметница сматра блиским себи.

Каубој није традицонални патријахални мушкарац већ интимна представа идеала мужевности из женске перспективе – коњ је иконична фигура, као и ловачки пас у покрету који заправо не лови ништа и не показује агресију, а женска фигура је центар свог збивања у овој колико идиличној толико и готово злокобној атмосфери измишљеног предела.

Трка је као лутрија – игра на срећу.

Године спремања и обуке за два минута позорнице, али само изузетни тркачи пуне трибине. Црвена застава је подигнута, стартна машина је већ увелико пуштена- колико ће трајати и где ће се завршити?

Постоје два сензибилитета- две различите стазе – које су сличне у мотиву и приступу а разликују се у почетној идеји и емоцији. Са једне стране, Јелисавета Петричић приказује своју утопијску атмосферу где су актери принуђени да подносе сурове, непознате и истовремено идиличне пределе, док је код Марије Курузовић акценат на самом мотиву трке као метафоричног момента-не на њеном коначном исходу, већ на самом чину који се дешава у приказаном тренутку. Два истовремено подударна и различита наратива праве један потпуно нови. Две сентименталности уз помоћ познатих мотива праве једну.