Тешко ми је, а можда и немогуће, да сагледам Теодорине радове искључујући или занемарујући нашу сестринску блискост. Нисам сигурна када овај приказ њених радова престаје да буде само то, анализа једног могућег пресека досадашњег опуса, а
када постаје приказ њеног карактера.

Сваки Теодорин рад обично има врло конкретан назив, који одагнава помисао да би дата представа требало да буде неко кретање ка апстрактној композицији. Име рада упућује на врло одређену мисао или асоцијацију којом се она бави током стваралачког процеса. Ове ликовне студије, ипак, јесу сведене појавности и геометризованих облика, који сугеришу њену тежњу ка складу и организацији, ка планирању следедег корака.
Теодорин метод ликовног савладавања мотива, чини ми се, полази од фокуса на конкретну мисао која лежи у наслову рада, а кулминацију достиже у промишљеном
визуелном садржају.

А основни садржај једне њене композиције је светлост. Контрасни призори ентеријера или фасада креирају искошена, карикирана шаховска поља од сенки и равни које се сударају и секу у бици за простор њеног папира или платна. Светлост као појам, у свом значењу носи пуноћу или пак бљештаву празнину, односно, подразумева извесну неограниченост, бесконачност. Теодорине марљиве студије ову расплинутост покушавају да укроте, објасне и артикулишу. Оне од бљештаво белог платна, од застрашујуће празнине и заслепљујуће светлости, зидају оквире и шеме, поља и планове, организују и смирују.

Новонастали планови нису само елементи једног крупнијег ликовног исказа. Они су мале слике, изразито материјализована поља, која нам разложно певају о старости површина, о траговима и историјама. Пригушени, слојевито сабрани потези наговештавају од чега су
саздани подови и зидови монументалних композиција.

Монументалност ових радова не показује се у њиховој величини, колико у храбрости
испуњавања простора слике. Две наизглед опречне ствари одликују Теодорин рад, управо та монументалност са једне стране и детаљ са друге. Овај детаљ је угао, ћошак, парче зида, јединствен фокус, поље њене контемплације. Тај детаљ је самоћа једног дугачког тренутка или једне мале вечности. Када видим њен нови рад, видим њу пре тог рада, њу, која у хаосу од неизвесности дана и непредвидивости окружења, кроји свој упорни план, загледана у саму ивицу збивања. И у том детаљу открива читав један (све)мир.

Мина Ракиџић Достанић