Pesnička zbirka Nataše Đurić odlikuje se promišljenim i sugestivnim stihovima kojima se pesništvo vraća svojim izvornim oblicima u smislu toga da se prevashodno okreće intimnim temama: samoći, kontepplaciji, svojevrsnoj „zaglavljenosti“ u skučenom prostoru omeđenom svakodnevicom i njenim repetitivnim radnjama i pojavama koje čine ono što život sam po sebi jeste – izvesnost našeg postojanja je upravo oličena u delovanju koje nužno oličava život sam. Konteplativne teme su ipak usmerene na potrebu da se izađe iz tog kruga koji sugeriše zatvorenost i usmerenost ka nečemu „izvan“.
U tom smislu, zbirka se otvara stihovima koje tretiraju pitanje nad pitanjima – ono koje se tiče identiteta.
Poigravanje pesničkim oblicima otvara zbirku koja u suštini, kao koncept nosi ideju igre kao osnovnog praelementa utemeljenog u ljudskom biću.
Zbirka se, naizgled, zatvara završavanjem potrage identiteta da izađe iz sopstvenog okvira, jer se novi oblici opstanka uvek iznova i iznova otvaraju kroz stvaralaštvo, kome je, na vrlo jasnom meta nivou, dato centralno mesto u zbirci – ono u kom se susreću sva pitanja i svi odgovori.
Iz recenzije Bojane Đorojević
