BORČA RIVIJERA

          Naca nije najpametnija, ali seća se kako je bilo na početku.

Na početku su zveckale mamine igle, dok je pevušila:

Nano, boli me glava.

Nano, boli me glava.

Na glavu ti karamanka,

Ej, nek te boli.

Naci nije išla škola, u njoj je bilo mnogo teških reči, pa ju je mama usmerila na ručni rad.

Naca ima zlatne ruke. Ceo kraj dolazi kod nje kad im se prošuplje džemperi i šalovi. Što niko drugi ne može, može Naca, samo što nikad nije zadovoljna. Može ona da splete rupu na svakoj mustri, ali nikad nema vunicu odgovarajuće boje i debljine, pa se uvek sekira što nije kako bi trebalo, iako je sve mušterije uvek hvale kako je neverovatno da se ne vidi da je išta krpljeno.

 Pročula se, pa je kod nje došao i Dizajner i Naca je mislila kako tako lepo ime još nije čula. Kad rodi sina, nazvaće ga Dizajner. Bio je očajan. Uprtio je veliku balu svile i pored žive Nace objašnjavao mami kako je to izuzetno skupa svila kojoj se, nekako, u transportu, izvukla jedna nit.

“To bi sad trebalo iglicom…”

“Je li nit izvučena dokraja?” razložno mu se obratila Naca. Dizajner se zaprepastio i Naca je shvatila da je mislio da ona ne ume da govori.

“Nije, ostalo je jedno metar u tkanju…”

Onda je skinuo papir s bale i mama je rekla: “Lepota”. Znači, tako izgleda lepota. Čudna je lepota, jer oko nje sve poružni. Kauč po kome je raspovio svilu odjednom se izlizao, postao prašnjav, a lično ga je čistila, nije mogla bolje. Naca je zatvorila oči i pomilovala tkaninu, da nauči dodir svile. Kad je glatko kao led, onda je svila. Na beloj podlozi lepršale su ptice i raslo cveće. Naca voli boje i obraća im se na svoj način. Kad odu u crkvu, tamo vlada nemogućeplava. Njoj se klanja. Kad odu u Dom zdravlja, zidovi su bolesnobeli. Njih ne dotiče. Omiljena joj je žižcrvena. Njoj se osmehne kad je uoči u bočici laka za nokte.

Na lepoti prepoznaje bistre boje, jedvazelenu, nedovoljnožutu, sečivocrnu, mlakoljubičastu i ljutoplavu, ali nešto je falilo.

“Nema crvene”, rekla je.

On je gledao svilu kao da je prvi put vidi.

“Da, stvarno nema crvene.”

Da je ovo slikala Naca, dodala bi i vatru i trešnju, bilo bi još lepše.

 “Klijent hitno traži kolekciju…” Daće drugom sinu ime Klijent, to je baš lepo ime za dečaka.

Pokazao joj je mesto gde se nit izvukla iz tkanja. Do tada su slapovi ptica i cveća zapljusnuli kauč i prelili se na parket. Caklio se, doduše, ali lepota ne sme ležati na podu, pa ju je obema rukama podigla, dok joj je srce tuklo. Kroz lupu je videla mrežu konca kako pravi hodnike i tunele, a ova nit je otvorila prozor u zidu, koji je trebalo zazidati. Drugačije je od pletiva, a opet isto, mislila je. Džemper je krzno, a svila je koža.

 “Koliko će ti trebati vremena?” pitao je Dizajner.

Pogledala je drvo na ulici, da se sa njim posavetuje. Ako je sada olistalo, možda će moći da završi pre nego što odbaci lišće.

 “Javiću vam kad završi”, rekla je mama.

Odmah je uzela iglicu i udubila se u lepotu. Nije bilo toliko teško, samo je moralo da se ubode i izvuče bezbroj puta. Najpre je gledala kroz lupu, da uhvati obod onog prozorčeta kroz koji iglicom treba da proturi nit, odozdo, pa odozgo, a oba puta ruku da ispruži najdalje što može, a nit i dalje nije provukla, toliko je dugačka. Posle je ruka naučila sama, iglica je ubadala gotovo bez gledanja, samo je svaka petljica morala da ostane mekana, nikako tvrda i sabijena. Kad bi na kraju dana obnevidela i zaboleo je vrat, blago bi zategla nit i poravnala nabore, a opet ostavila mekano i tada bi je oblio talas blaženstva – vratila je ptici pola kljuna, nit je ona prava, u boji i debljini i Naca vraća lepoti ono što je njeno, bez traga ikakvog kvara.

Dolazili su da gledaju kako Naca vrze nit u svilu, a ona jedva da je primećivala goste. Drvo je i dalje imalo lišće kad je bilo gotovo, kad je poslednji put zategla nit, zatvorila oči i prešla dlanom preko svile, da se oprosti.

Dizajner je bio oduševljen. Toliko oduševljen da je Naci ostavio dvesta evra. Nije joj baš jasno koliko je dvesta evra i čime se samerava, ali mamino uzbuđenje kad kaže dvesta evra slično je kao kad Nacu hvali pred nekim i kaže: “Samo je pogledajte, reko bi čovek da ta ništa ne zna, ali nikad nije zaboravila da isključi ringlu.“ Tako da Naca zaključuje da ringla vredi dvesta evra.

Samo što sad mama zaboravlja da isključi ringlu, i to već dvaput, drugi put je na ringli ostala šerpa sa uljem za prženje, pa su se zamalo zapalile. Ali mama se oko toga uopšte ne uzbuđuje.

To zaboravljanje počinje od zenica. Kad je dobar dan, mamine zenice su sočne. Tada mama kaže nešto lepo, kao:

“Sećaš li se onda, kad si bila mala, pa ti je prvi put utrnula noga? Terala si me da ti skinem čarapice, jer su pune zvezdica koje te bockaju.”

Naca se onda seti i da nisu bile čarape nego hulahopke, i to sive, i seća se kako je sedela na kauču, ovom istom, samo je bio drugačije presvučen, kako su je zvezdice istovremeno golicale i bockale, a najviše se seća razočaranja kad iz posuvraćenih čarapa nisu ispale zvezdice – a Naca ih je videla, i to u boji, videla je ljubičaste, roze i srebrne zvezdice – nego šuplji crni mrak.

Ali kad se mami zenice osuše, onda bude problema. Tada odjednom hoće da pobegne iz kuće u spavaćici, jer može da je stigne onaj čovek.

Naca ne zna koliko je dvesta evra, ali je jaka. Još dok su se igrale arjačkinje-barjačkinje, kad bi se ona zaletela u protivnički lanac, prsti bi se sami rasplitali pod pretnjom siline Nacinih šaka. Sad sama vadi televizor iz regala da lepo počisti prašinu ispod njega. Bez problema pomera i tešku komodu. To sada pomaže, jer može da savlada mamu kad krene da beži po kući, a onda čučne u ćošak i plače. Naca joj pevuši:

 Nano, boli me čelo.

Nano, boli me čelo.

Na čelo ti dukat met’o

Ej, nek te boli,

Kad se mama umiri, Naca uzme da pospremi po kući, jer ostane tu svašta razbacano i tada misli o onom čoveku što ga se mama onoliko plaši. Naca misli da je to možda njen tata. Kad je bila mala, tata je bio u inostranstvu.  Posle, kad je već krenula u školu, čula je da je stric jednom rekao da je tata na Novom Beogradu, kod Sava centra. Svakog dana, posle škole, čekala ga je ispred glavnog ulaza. Kupila bi fišek semenki i grickala ih, jednu po jednu, ljuske bacala u maramicu, sve dok ne bi došlo vreme da se mama vrati s posla, pa bi tada sela na sedmicu. Tata se nije pojavio, ali jednom se pojavio stric i rekao: “’Ajmo, Naco, nemoj da praviš problem”, a njoj su se prosule semenke.

Naca nije najpametnija, ali sve razume kad joj se lepo kaže, a posebno da ne treba da pravi probleme, pa više nije išla na Novi Beograd. Kad je videla da se mama sa stricem ljubi u usta, htela je i ona, ali rekli su joj da ni to ne sme. Posle je i stric nekud otišao, možda isto u inostranstvo. Ne može da se seti nijednog drugog čoveka od koga bi se mama toliko plašila.

Naca zaista ne pravi probleme. Možda samo onda kad je išla s mamom na glasanje, a pre toga je čula da komšinica kaže – jednom ko nijednom. To joj se dopalo, jer joj se učinilo tačno. Mama je rekla:

 “Ovi što glasaju protiv – ili su besni ili imaju neke ideje. Evo, da te pitam, imaš li ti neku ideju?”

Naca se zaprepastila, naravno da nije imala nikakvu.

 “Onda zaokruži jedan”, rekla je mama. Naca je, ipak, zaokružila broj dva, misleći da je jednom ko nijednom i da mama neće saznati, a ako i sazna, reći će joj da je dosad uvek glasala za vlast, pa, eto, valjda vlast neće zameriti ako Naca jednom glasa protiv. I ništa se nije desilo, sve dok nisu došle kući i mama rekla: “Doći će sutra po podne žena iz opštine.”.

Te noći Naca je sanjala kako gleda televiziju. Dvoje sede u studiju i nešto pričaju, a dole, u dnu ekrana, tamo gde se ukrug vrti ispis najnovijih vesti, tamo sada ide samo jedna vest:

Naca je glasala za dvojku, a nema nikakvih ideja.

Kad se probudila, shvatila je da ne može ni da trepne, ni prstić da pomeri, samo je ležala i gledala u plafon, oduzeta od strave.

Žena je došla i donela grobcrni džemper umoljčan na više mesta. Naca je prethodno izribala celu kuću, pretresla i plakare i viseće elemente u kuhinji, uglancala i čaše i pribor za jelo, ne bi li joj se nekako umilila, ako bi ova iz tašne izvadila listić na kome je Naca zaokružila dvojku. Ova to, međutim, nije uradila i pravila se da ne zna ništa o glasanju. Kad je došla da podigne džemper, Naca je i zavese oprala, a žena iz opštine se opet napravila luda, samo se oduševila kako joj je džemper sada kao nov i častila je bombonjeru.

Dobro je, pomislila je Naca, izgleda da ovo jednom ko nijednom, nekako radi.

I još jednom je, zamalo, napravila problem, malo iza toga, kad je mama  poželela da je uda.”Lakše bi ti bilo, Naco, da imaš nekoga.” Naci ni ovako nije teško, ali pristaje da se uda. Nije joj do udaje, ali volela bi da ima bebu, a to je nekako povezano. Treba da im dođe momak, da se upozna s Nacom, pa su je mama i komšinica za tu priliku ofarbale. Nisu je šminkale, jer joj je osećaj šminke na licu toliko neodoljiv da se samo pipka, pa se sva umaže. Kad se pogledala u ogledalo posle farbanja, malo se trgla i pitala: “Šta ste mi ovo uradile?”

“Izvini, Naco, nije se dobro primila”, rekla je komšinica.

 “Vratite me na staru Nacu. Stara je bila bolja”, rekla je Naca. Komšinica je otrčala po novu farbu da se boja ujednači i Naca zadovolji.

Kad je momak došao, Naca je otišla u kuhinju da mu skuva kafu, a mama za njom. Ljutnula se što joj visi nad vratom, kad zna da ume da skuva besprekornu kafu, srednju jaču, kako je i tražio, ali mama joj je u uvo sasula: “Ne daj da te dira dole” – i otišla nešto da završi.

Naca je srednju kafu i pitu s višnjama stavila pred momka i jedva čekala da momak počne da je pipa dole, jer je dosad niko nije pipnuo, samo sama sebe i svidelo joj se. Tako je sad čekala da je pipne, ali on je navalio na pitu s višnjama, kafu je jedva srknuo, a Nacu nije ni pogledao.

“Jesi li ti pravila pitu?”

Naca više voli da čisti, nego da kuva, ali mama je neumoljiva i naučila ju je i da kuva. Zna da napravi i supu, i boraniju, i šnicle u sosu, i gibanicu. I pitu s višnjama.

“Najviše volim pitu s višnjama”, rekao je pogleda uprtog u pod, te mu je Naca donela još jedno parče.

“Ako hoćeš da me pipneš, neće biti nikakav problem.”

Ali momak je nastavio da bulji u pod, te je Naci bilo drago što je sve temeljno očistila.

“Kakav je?” pitala je majka.

“Nevaspitan”, rekla je Naca.

“Šta je radio?”

“Smrdi na luk i masna mu je kosa.” Što je, doduše, bilo tačno i što bi mu oprostila, samo da je bio ljubazniji.

Nikad se više nije pojavio, a inostranstvo niko nije pominjao. Izgleda da je rekao neku ružnu reč o Naci, jer je čula kako mama i komšinica pričaju kako je sve što je rekao, o sebi rekao i kako se poštenje danas uopšte ne ceni.

Naca nije razumela u čemu se sastoji njeno poštenje, jer izgleda da je ona poštena. Nije joj jasno ni šta je, uopšte, poštenje. Mama izuzetno ceni prozor na kupatilu koji drugačije naziva prirodna ventilacija i smatra da je to veliko bogatstvo, pa Naca dovodi u vezu to dvoje. Ko je pošten, redovno se pere i ne smrdi, pa je zaključila da je momak i nepošten, osim što je nevaspitan.

Koliko zna, drugih problema nije pravila.

Sad mama neće da se kupa. Mora s njom polako, da ne primeti. Najpre ugreje vodu na šporetu i sipa je u veliku kantu, pa je rashladi koliko treba. Skida mami suknju, pa bluzu, pa donji veš. Mama ne nosi prsluče. Usput se skida i Naca. Spusti poklopac WC šolje, prenese mamu u kupatilo. Namesti se na šolju, a mamu posedne sebi u krilo. Lončetom zahvata vodu iz kante i poliva mamu po glavi. Mamina glava ubrzo obraste u šamponsku krunu, a Naca je šašolji iza ušiju, trlja joj nabore po vratu i trbuhu frotirskom rukavicom, sve dok se mamina koža ne zarumeni. Onda mamu osovi na noge, pa prelazi na guzove i maminu sramotu. Sramota je obrasla dlakama, kao i Nacina, samo su mamine bele, a Nacine šarene. Iz mamine sramote se rodila Naca, a iz Nacine niko. Umotava mamu u peškir, celu, kao u čador, pa je prenese u sobu, lako kao da je mače. Vrati se u kupatilo da posuši pod. To se mora odmah, jer u uglovima kupatila ima pokoja odvaljena pločica, pa Naca, iako pazi da voda ne prska do zidova, zna da bi to mogao biti problem, te krpom tera vodu u slivnik.

U sobi zatekne  malu mamu u šatoru iz koga ne želi da izađe, baš kao mala beba. Kad je osuši, celu je izmaže pavlovićevom i obuče joj čist veš i spavaćicu. Naca zadovoljno udahne svež mamin miris. Dok joj suši kosu, pevuši:

Nano, boli me lice.

Nano, boli me lice.

Na lice ti rumenice,

Ej, nek te boli.

Dok je češlja, mama nekad kaže: ”Ispleti mi pletenicu”, pa joj Naca prstima uvrće pramenove retke kose, koja dopire jedva do uveta, a mama se osmehuje, zadovoljno zabacuje glavu i Naca zna da to na glavi oseća težinu pletenice i da u tome uživa. Ako nije bio dobar dan, mama bi je bezubim ustima grizla i pljuvala, ali na kraju bi se umorila i prestala. Uvek na kraju prestane. Kad postane baš gadno, kad se bacaka i ruši stvari, tada zove komšinicu. Ćerka joj radi u Hitnoj i kod nje je bočica na kojoj piše haldol. Kad bi imala ćerku, tako bi se zvala. Mala Haldolka. Taj lek ne stoji kod Nace, iako ona ne zna zašto, ali neće da pravi problem, tek, mama posle toga dugo spava.

Kad je dobar dan, idu u šetnju. Naca se zagleda u oči prolaznicima da utvrdi status zenica. Ne zna je li ova mamina bolest zarazna ili je to tako, kome se zalomi. Zasad svi imaju sočne zenice, pa joj lakne.

Odjednom, pred njima se stvorio automobil. Nikad nije videla takav i znala je da je ovaj poseban, znala po tome što ju je oblio talas vrućine, sve dole, do sramote, iz koje je curnulo. Naca zna da se automobili prave u fabrici, ali ne i ovaj. Nikad nije videla ni ovakvu boju ni liniju. Kao uprženi šećer, kao med… Od neba uvek zavisi kakva će biti slika. Nekad se desi da se nebo naročito namesti i zaplavi, pa se dole sve zgusne, a sad je razmaklo ljude i drveće da napravi mesta da ovaj auto s njega kapne, bila je u to sigurna. Auto ima plave tablice, a takve plave boje nema ni na ulici, ni u crkvi. Nema je ni među njenim vunicama i koncima koje drži u korpi za plavo. A sa obe strane tog plavog sijaju žuta sunca gustih trepavica. Ukazao se samo kratko i glatko je kliznuo gumama boje najtanje bele kafe, čim su kročile na prelaz.

“Rivijera…” rekao je muškarac na semaforu. Medena mašina ima ime. Drugi muškarac se složio. “ Da, rivijera.”

Naca nema svojih reči, nego mora da se oslanja na najpristupačnije i najbliže, jer ova dvojica izgovaraju još jednu reč, koju ne razaznaje. Budva rivijera… bulka rivijera… bajka rivijera… Nije, Borča rivijera… Rivijera sigurno, i nešto na “b”.

Ona bira Borču i sve vreme šetnje u sebi ponavlja Borča rivijera, Borča rivijera, plašeći se da ne zaboravi. Borče će se setiti, samo da zapamti tu rivijeru, a mora zapamtiti ove reči, jer one su udica za ovaj san koji je prošao ulicom i ona želi da ga ulovi, da ostane njen. Borča rivijera, mora da zapamti. Naca shvata da su reči važne, jer mogu da dozovu sliku, a kad dozoveš sliku, može da ti bude lepo.

A onda više ništa nije lepo. Naca je o smrti učila od čuvarkuće. Ćerka čuvarkuća rodi se iz majke i čim izraste, majka umre. I stalno tako. Mami se ušiljio nos i samo drži oči zatvorene i teško diše. Naca zna kako da joj ugodi.

“Slobodno umri, mama, nije nikakav problem. Ja sam se udala. Imala sam venčanicu, sašila sam od one lepote sa pticama i cvećem. Zamisli, tata mi došao na venčanje. Muž mi miriše na ljubičice i zaposlen je za stalno. Imamo troje dece. Klijenta, Dizajnera, i malu Haldolku. Haldolka liči na tebe. Nemirni su, ali ja stižem da kuvam i sve držim čisto. Našla sam svoje reči, sve znam kako se kaže. Imam i školu…”

Mama je posluša i umre, a Naca ne plače. To što mame više nema do te mere sve menja da je i Naca koja je gleda iz ogledala neka druga Naca, kao onda kad su je ofarbali. I ta druga sada ne može da plače.

Svake nedelje ide na groblje. Kupi cveće na pijaci, lepše je nego u grobljanskoj cvećari; uglanca ploču i stavi na nju buket, onda se malo s mamom popriča.

Ove nedelje nosi šeboj. Ubi’, ubi’, ubi’ udbaša, udbaša, udbašaa… Trgne je buka iz bočne ulice. Kad virne preko ramena, vidi da su četvorica momaka u kapuljačama okružila jednoga. Taj u sredini jeste komšija udbaš, Naca ga je odmah prepoznala. “Udbaš, iz udbaške porodice”, mama je to izgovarala sa neobičnim uvažavanjem, kao da udbaška porodica ima i poštenje, i prirodnu ventilaciju, i dvesta evra. Komšija udbaš ima goluždrave noge u bermudama, bele i tanke, i Naci je tih nogu žao. Liče joj na mamine, kad bi izvirile ispod bademantila. Kapuljaši su u trenerkama. Oni viču to Ubi’, ubi’, ubi’, ali samo ga gurkaju, kao mačka miša, ništa više od toga.

Da im se nisu osušile zenice? pomisli i prestravi se. S leđa priđe jednom, nežno ga dodirne po ramenu, jer hoće da ga prenese odatle, ako treba. On se okrene, zaurla: ”Beži, nakazo” – i gurne je. Naca to ne očekuje i padne, udari se u kuk i lakat, a šeboj se sav prospe. Boli je, ali nek je boli; rekao joj je nakazo, ali i tu je reč već čula; šeboj joj je prosuo, ali neka i bačenog šeboja – videla je da su mu zenice sočne. A komšija udbaš samo gleda, trepće i znoji se, kao Naca onda kad je sanjala strašan san. I Naca više nema vremena za razmišljanje, nema kad da vaga jednom ko nijednom, niti hoće li ovo napraviti neki problem –

ove gole noge u središtu kruga treba odbraniti od sočnih zenica koje hoće da ih povrede. Udara nogom u sramotu prvog kapuljaša. On posrne. Drugi je udara pesnicom u lice. Žižcrveno sukne u oči. Naca bije glavom, obnevidela. Ne zna da to ume, ali oseća da ona snaga kojom podiže komodu služi i za ovo. Na ruke ti divne grivne, na grla ti ogrlice, na uši ti obolceto, na lice ti rumenice, na čelo ti dukat met’o, na glavu ti karamanka… Nacino telo radi u ritmu, disanje radi samo, ruka radi sama, rasteže dugačku nit, samo što na njenom kraju nije iglica nego šaka, svom snagom je zabija u stomak, u glavu… Drugi kapuljaš pada kao podmazan, pada, kao da se kliza na ledu. Treći pada poslušno, posle prvog udarca, samo da se skloni iz ove situacije. … Ej, nek te bole. Kako nije znala da je ova pesma ovako besna? Četvrti se pokloni i pobegne.

Udbaš grli Nacu. Briše joj krv i znoj sa lica.

“Naco”, kaže joj, a noge mu se još tresu,”’ajmo negde, Naco. Vodim te negde gde najviše voliš.”

Ona zna gde bi najviše volela.

“Ja bih…” ali ne može da se seti one druge reči, udica je spala s niti koja spaja reč i sliku, “ja bih… U Borču.”

I rasplače se.       

Ivana Bulatović