„Боље је поломљено а поправљено, него оно што никада није ни било сломљено. Јер оно што је поправљено има историју и карактер.”

Јапанска пословица

„Мораш наставити да ломиш своје срце док се не отвори.“ Руми, суфијски песник

„Након што се срце сломило као порцеланска чинија, Када се распрсло у парчиће, распршило, Сам живот је поново саставио крхотине. Пријатељи доносе своје растопљено злато Да поново споје делове у целину.

Прстима прелазим преко сјајних ожиљака. Неки делови ће заувек недостајати.

Дозволи ми да се заљубим у оно што је сломљено. Дозволи ми да се усудим да то назовем лепим.“

Розмари Валтола Тромер (Rosemerry Wahtola Trommer)

„Постоји пукотина у свему, тако светлост улази.”

Леонард Коен

Изложба Кицунги срца истражује јапанску технику Кинцуги – вештину поправљања поломљених предмета златом. У свету који тежи савршенству, желела сам да створим радове који наглашавају пукотине и славе несавршеност, као реалност и лепоту живота у својој пуноћи. Концепт изложбе бави се филозофским, психолошким и креативним истраживањем питања: колико пута срце може бити сломљено, колико пута може зацелити, да ли постоји неко од нас коме није бар једанпут сломљено срце и да ли је људско срце само двофазна пумпа или нешто много више.

Радови из овог циклуса обухватају објекте у кутија-рамовима, керамичке предмете, 3Д штампане инсталације и асамблаже са имплементираним, а разбијеним предметима које сматрам значајним у свом животу. Због тога су за мене они више од објеката. Посматрам их као интимне портрете срца грађене од крхотина стварности. Предмете који носе тежину сећања обликовала сам у форми срца користећи филозофију кинцугија као нит водиљу од фрагмената омиљене порцеланске шољице за кафу купљене у Музеју порцелана у Суботици, преко сломљене иранске чиније са Башчаршије у Сарајеву, до осињака скинутог са викендице у Бањи Бадањи…

Искуство које сам стекла у експресивној арт терапији, употребила сам као начин превазилажења ограничења свог академског знања, те сам често допуштала да ме сам материјал води, да се поигравам идејама, славећи несавршеност.

Сваки унутрашњи „лом“ доказ је да смо још увек „меки“ и живи, а не окамењени. Ово су радови о оној врсти лепоте која је могућа тек након лома. Они су сведочанство да сваки детаљ, колико год болан, несавршен био, чини интимну причу која нас обликује. Позлаћивањем својих рана, не маскирамо бол, већ му дајемо нову, драгоцену форму претварамо га у лепоту која нас чини целовитима.

Остаје само отворено питање: да ли је репарација бесконачна?

Јелена Спасојевић, ауторка изложбе