СВЕТЛОСНЕ ЈЕДНОЧИНКЕ
Фотографија. У преводу – сликање светлошћу. Дакле , нема фотографије без светла. Није то само логични закључак, већ и дубока симболика: фотограф, наиме, расветљава свет око нас, било да ствара за новине или да има уметничке претензије. Или да његово дело садржи оба аспекта, као у случају портрета које је начинио Анђелко Васиљевић.
Прожимајући новинску документарност и уметничку слободу, овај искусни фоторепортер је овековечио четрдесетак домаћих и страних угледника – књижевника, глумаца, спортиста, академика, музичара, научника… демонстрирајући истинску моћ фотографије. Његове светслосне слике нас подсећају да чак и у савременој епохи разгоропађености други визуелних медија, од филма до клипа, фотографија опстаје као творевина најиманентнија људском поимању стварности.
Ми, наиме, памтимо у сликама. Кадар замрзнут у времену је јединица мере нашег сећања. И дан-данас, кад препричавају неки важан лични догађај, људи кажу да им се та слика урезала за сва времена. Дакле , не клип или филм, већ – фотографија. Њен пандан, по аналогији с литературом, јесте прича (а не роман или песма) као форма у којој саопштавамо нешто битно. Чуј ову причу, рећи ћемо саговорнику како бисмо придобили његову пажњу; нипошто чуј овај роман или чуј ову песму о томе шта ми се десило.
Ако је историја људског друштва заправо историја причања прича, онда је повест човечјег памћења грандиозни фото-албум који, нажалост, никад није начињен.
И зато, сваки портрет који је овековечио Васиљевић представља једну кратку сликовиту приповест, светлосну једночинку са сведеним мизансценом.
Сценографијом која подразумева „само“ човека пред објективом, аутор преноси у сферу визуелног Чеховљев савет – пиши тако да речима буде тесно а мислима широко. Стварајући по форми једноставне, али по садржају изузетно слојевите кадрове, он нас нагони да се над њима замислимо. И да се сетимо да је човек створен баш за то: да мисли.
Димитрије Буквић
Фото: Глас Подриња