Галерија Културног центра Шабац на најлепши начин завршава свој излагачки програм за 2024. годину, самосталном изложбом Ехо прошлости, Драгана Мартиновића Мартина, сликара за кога и ми у Шапцу можемо да кажемо да делом „припада „нашој ликовној сцени, уметника који је свој ликовни пут започео у шабачком позоришту. Уметник за кога слободно могу рећи да је сликар непрекинутог континуитета већ више од пет деценија. Последња изложба у Шапцу је била пре скоро 15-ак година у овој истој галерији са групом Еснаф и од тада његов рад пратимо некако издалека, преко изложби које је приређивао широм наше земље, у земљама окружења и неким од познатих европских галерија.
Све ове деценије он визуелно богати и продубљује свој невероватни свет опстајући на нашем ликовном хоризонту као својесврсни естетички и етички коректив. И заиста бити присутан толико дуго и посвећено, достојно је само најплодотворнијих уметника чије дело поседује упућеност на смисао вишег реда.
Препознатљив по свом стилу, сликар који темељи своје сликарство на традицији нашег народа, на свакодневном животу који полако нестаје, добитник је многобројних значајних награда и признања, међу којима су награда Сремског и Војвођанског салона, Велика награда Фондације „Петар Лубарда”, Награда меморијала Надежда Петровић, Вукова награда, те Видовдански златни орден за допринос култури Републике Србије. На сликарском путу части Драгана Мартиновића нема радикалних линија прелома нити револуционарних промена преко ноћи, већ само тихих преображаја у оквиру једног истог, дубоко личног опсесивног света. Уосталом не рече ли Андреј Тарковски да се велики уметник не манифестује у апсолутној савршености свог дела, већ у апсолутној верности себи, у консеквентности властите страсти и опсесије. Драган Мартиновић је приповедач у сликама који дубоко понире у мистику призора који га интригирају. Опредељујући се за реалистично, минуциозно исликавање одабраних мотива, са изузетним даром за сликарску материјализацију предмета и читавих композиција и приказивање текстуре материјала, уз тежњу за формирање носталгичне атмосфере, приказао нам се кроз све ове деценије као сликар пејзажа, жанр сцена, портета, сцена из свакодневног живота али најчешће као мајстор мртвих природа. Као осетљиви сведок једног света у нестајању, мајсторски је превазишао ниво просте реалистичке нарације и преноси нам, на први поглед скривене поруке минулог живота и духа људи равнице и успева да дочара и карактеристично осећање мира и спокоја.
Чини то и кроз предмета, ручно израђене са много љубави и умећа, који су некада били у свакодневној употреби а нама су танани сведоци давних постојања и хтења. Носећи у себи носталгична осећања, исказана реалистичким сликарским поступком, Мартинова платна лако комуницирају са публиком. Његово невероватно богато и изузетно ликовно стваралаштво тихо отвара капије сећања његовим сјајним трагањем за затуреним смислом. Оптиком дубоког промишљања сагледава призоре који га инспиришу и кроз повратак слици, изради и украшавању предмета свакодневне употребе у „надстварном“ свету уметности проналази уточиште за себе и своју уметничку душу.
Лековити мелем стваралаштва надограђује лепотом, истином и добротом напрслине изузетног сензибилног бића и нуди заштиту од стрепње, несигурности кроз неверотне слике које су га прославиле и поставиле на пиједестал једног од највећих и најважнијих српских сликара који се баве овом врстом сликарства. Слободно тумачење реалистичне концепције са повременим искорацима ка надреалном редукује визуелни утисак показујући целокупно мајсторство његовог невероватног и врло препознатљивог сликарства.
Свакако је част за једну галерију да угости Драгана Мартиновића, мајстора, професора, педагога, а некако ми се чини да је овом изложбом у наш простор ушла топлина и лепота која је оплеменила како простор тако и све оне који ће уживати у овим сликама за време трајања ове сјајне изложбе. Иако је изложба носи назив Ехо прошлости, морамо призанти да је Мартиновић један визионар и прави метафизичар који је своје сликарство довео до неслућених граница које ће тешко бити достигнуте.
Шабац, 22.11.2024. Соња Петровић Јагић
