„Боље је поломљено а поправљено, него оно што никада није ни било сломљено. Јер оно што је поправљено има историју и карактер.“ – јапанска пословица
Изложба истражује јапанску технику кинцугија – вештину поправљања поломљених предмета златом. У свету који тежи савршенству, ови радови наглашавају пукотине и славе несавршености које долазе као реалност и лепота живота у својој пуноћи.
„Мораш наставити да ломиш своје срце док се не отвори.“ – Руми, суфијски песник
Сваки лом је доказ да смо још увек „меки“ и живи, а не окамењени.
Концепт се бави филозофским, психолошким и креативним истраживањем питања: „Колико пута срце може бити сломљено?“, „Колико пута може зацелити?“, „Да ли постоји неко од нас коме није бар једанпут сломљено срце?“ и „Да ли је људско срце само двофазна пумпа или нешто много више?“
Радови из овог циклуса обухватају објекте у кутија-рамовима, керамичке предмете, 3Д штампане инсталације и асамблаже са имплементираним, значајним разбијеним предметима из мог живота.
Изложени радови нису само објекти; они су интимни портрети срца грађени од крхотина стварности. Користећи филозофију кинцугија као нит водиљу, у структуру срца имплементирала сам предмете који носе тежину сећања – од фрагмената омиљене порцеланске шољице за кафу купљене у Музеју порцелана у Суботици, преко сломљене иранске чиније са Башчаршије у Сарајеву, до осињака скинутог са викендице у Бањи Бадањи…
„Након што се срце сломило као порцеланска чинија,
Када се распрсло у парчиће, распршило,
Сам живот је поново саставио крхотине.
Пријатељи доносе своје растопљено злато
Да поново споје делове у целину.
Прстима прелазим преко сјајних ожиљака.
Неки делови ће заувек недостајати.
Дозволи ми да се заљубим у оно што је сломљено.
Дозволи ми да се усудим да то назовем лепим.“
Ослањајући се на своје искуство у експресивној арт терапији, често сам допуштала да ме сам материјал води. Дозволила сам да ме не ограничи моје академско знање, већ да се заиграм са својим аутентичним идејама, славећи несавршеност. Ово су радови о оној врсти лепоте која је могућа тек након лома.
„Постоји пукотина у свему, тако светлост улази.“ – Леонард Коен
Ови радови су сведочанство да сваки детаљ, колико год болан, несавршен био, чини интимну причу која нас обликује. Позлаћивањем својих рана, ми не маскирамо бол, већ му дајемо нову, драгоцену форму – претварамо га у лепоту која нас чини целовитима.
Остаје само отворено питање: да ли је репарација бесконачна?
