МЕША СЕЛИМОВИЋ – ИЗМЕЂУ ДЕРВИША И ЗАБОРАВА
…Мој живот је прилично раван, занимљив и значајан само за мене, и сва моја сјећања су само моја, друштвено прилично неважна: никада нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увијек сам био један од многих учесника у историјским збивањима…“ писао је Меша Селимовић у својим „Сјећањима“, публикованим 1976. године. Да ли се у овим речима, можда, крије одговор на питање, због чега при помену имена великана пера српске и југословенске књижевности XX столећа, попут Иве Андрића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића и других, увек помислимо и на име Мехмеда Меше Селимовића, али често „заборавимо“ да га изговоримо?! Да ли у нашој „колективној подсвести“ постоји извесна замерка на величину или квалитет удела „књижевног“ и „књижевничког“ завештања које је овај писац узнео на олтар победе етичке узвишености над разним облицима безумља и празнословља у духовном идентитету човека и човечности? Уколико знамо да се та победа човека и човечности, само понекад открива на мастилом исписаним хартијама књига староставних и да пред њеним претешким принципима поклекну и најгорљивији заступници правде, није нам тешко да закључимо да је Меша био истински јунак „ходочашћа“ у тој победи. Меша је припадао оном кругу злосрећних заточеника истине и правде, који је због свог принципијелног опредељења да остане веран хармонији разума и духа, слављен у мери способности његових тумача да признају сопствену неспремност да путем „ходочашћа“ наведеној победи корачају иза њега. Осим овог, другог греха није имао. Заправо, Добрица Ћосић је то добро разумео, када је једном приликом за Мешу казао: „…Увидео сам да је то човек широке књижевне културе, искреног југословенског и српског убеђења, пријатан, разговорљив, сталожен, самоуверен и стамен, али изразито толерантан према другачијем мишљењу…“. На који начин је Меша Селимовић утиснуо печат непролазности у историји српске и југословенске књижевности претходног столећа и због чега постоји само прећутна сагласност да је ова чињеница о његовом делу исправна, покушаћемо да откријемо на предстојећим разговорима са мср историчарем Огњеном Карановићем, у Културном центру Шапца.