Ако је роман, судећи барем по популарности НИН – ове награде и броју наслова који су у конкуренцији за њу, централни жанр савремене српске књижевности, онда је сасвим сигурно приповетка у њеној основи. То значи да традиција приче, причања и приповедања чини најважније идентитетско и карактерно средство српске књижевне праксе. Почевши од фолклорне традиције народног приповедача па постепено током 19. и почетком 20. века усвајајући поетичке особине европске новелистике и сједињујући их са домаћим специфичностима, прича и приповетка чине црвену нит целокупне српске књижевности. Причати значи живети, рекао нам је Андрић када нас је подсетио на Шехерезаду током примања Нобелове награде за књижевност, а да то сећање траје потврђује и најпрестижнија награда у Србији, Андрићева награда која се додељује за овај књижевни жанр.
Ипак, на самом почетку модерне српске приповетке налази се њен творац , Шапчанин Лаза К. Лазаревић, а значајно место у овој причи о причама заузима и књижевни конкурс за награду „ Лаза Лазаревић “, која није само омаж једном од најзначијнијих приповедача у историји српске књижевности већ и начин да се ствараоци подстичу на писање прича и неговање овог важног прозног жанра. Од 1993. године када је награду за најбољу необјављену савремену српску приповетку установио Културни центар из Шапца, у непрекинутом низу од двадесет пет година награђени су приповедачи најразноврснијих наративнихпракси, али са једном лајтмотивском подударношћу а то је психолошка угроженост појединца у отуђеном свету. Баш сви почев од Душана Гојкова (1993), Петра Арбутине (1995), Ноела Путника (2003), Драгане Младеновић (2006) и Слободана Бубњевића (2007), преко Срђана Срдића (2009), Бојана Марјановића (2013), Милутина Павлова (2015) и Александре Ђуричић последње добитнице награде „Лаза Лазаревић“ под рефлектор стављају човека на раскршћу времена, уплашеног и несигурног, изгубљеног у маси сличних себи. Управо ова и оваква приповедачка нит чини дубинску везу са Лазаревићевим приповедачким кредом.
Током четврт века, колико се додељује књижевна награда „ Лаза Лазаревић “, Културни центар из Шапца правећи заокрет ка савременим културним праксама и њеним организационим стратегијама на дневни ред ставља и редефинисање карактера ове награде. Трансформацијом класичног концепта књижевног конкурса, а који је у једном дужем периоду био подржаван и од стране Министраства за културу и информисање РС, у јасно профилисан и надограђен књижевни програм Лазина кућа за писце обједињује се концепт књижевне награде и резиденцијалног програма, односно боравка писца у локалној средини у којој делује и ствара. Резиденцијални програми су данас у свету изузетно популарни јер омогућују континуирану културну размену, сарадњу и успостављање вишеструких контаката и веза од којих су све стране на добитку. Улога Лазе Лазаревића у националној књижевности и култури, и свакако медицини, је изузетна, па подсећање на његов значај из једног другачијег, модерног угла, савременим средствима и методама, а пре свега покретањем дијалога и стварањем једне сасвим нове платформе у профилисању културне историје града и њених знаменитих појединаца, полазна је тачка у процесу трансформације.
Програмом Лазина кућа за писце 2019. године на културној сцени Шапца појавиће се (и дословно) млади савремени писци из региона. Тематизовањем заједничких идеја, питања и проблема који су блиски народима из региона, и одабиром гостију ствара се јединствен, тематски оквир за период од пет година. Овај петогодишњи концепт претпоставља књижевнице из региона средње и млађе генерације које би из угла „балканског патријархата“ сагледале улогу жене у друштву. Тема је мотивисана ставралаштвом Лазе К. Лазаревића али и балканским наслеђем региона као и нарастајућим насиљем над женама и потреби за активнијим приступом у промовисњу либералног феминизма. О овоме на себи својствен начин током боравка у Лазиној кући за писце писаће Румена Бужаровска (Северна Македонија), Ламија Бегагић (Босна и Херцеговина), Слађана Нина Перковић (Хрватска), Лана Басташић (Србија) и Оља Стојанова (Бугарска).
Жири са мандатом од пет година чиниће проф. др Владислава Гордић Петковић, председница жирија, мр Катарина Јанковић Поповић и гост резидент. Након петогодишњег циклуса биће штапмана збирка коју ће чинити приповетке лауреата као и приповетке настале током резиденцијалног програма.
„ Сада већ петогодишња сарадња са креаторима књижевних програма у Kултурном центру Шабац, вратила је у мој књижевнокритички фокус Лазу Лазаревића, потом приповетку као елитни прозни жанр, али и увек актуелну тему односа између традиције и савремености, како у уметности тако и у свакодневном животу. Резултат је, барем мени, професионално занимљив: удаљавајући се од престоничке неуротичности и блазираности која неретко прати културна збивања, доживела сам старо здање Kултурног центра са ушушканим двориштем, и овај град у којем су рођени један Винавер и један Лазаревић, као простор у којем размишљам лако, неоптерећено, слободно. Пре свега о књижевности, наравно.“
Љиљана ШОП, председница жирија протеклих пет година