Мало је градова у српским земљама који се могу похвалити да имају такав просвјетни и културни бисер какав има Бијељина, у којој већ двадесет година постоји и успјешно ради Умјетничка школа „Одигитрија“. Мало је и епархија Српске православне цркве које на свом тлу имају такву школу, какву има Зворничко-тузланска епархија. Ова образовна и умјетничка установа, по много чему јединствена у Републици Српској, са два атељеа и једном галеријом у Бијељини, представништвом у Новом Саду и успостављеном сарадњом са Школом иконописа „Свети Георгије” у вашингтонском предграђу Потомак, једно је од оних средишта стваралаштва у којем се на најљепши начин чувају традиције српске умјетности, која је нарочито цвјетала у XIII и XIV вијеку. Српска средњовјековна умјетност била је превасходно огранак византијске умјетности, премда су њени ствараоци вјешто и зналачки користили узоре с Истока, на којем нису ни прекидане античке традиције, али и са Запада. Умјетничка школа „Одигитрија“, иако најпрепознатљивија по школи иконописа, има и школе калиграфије и позлатарства, затим креативну умјетничку радионицу, а организује и припремну наставу за упис на умјетничке академије и факултете.

Дакле, њена мисија је вишеструка. Чињеница да је кроз бијељинску „Одигитрију” прошло преко 1000 полазника најбоље говори да је ова школа прерасла границе града у којем је поникла, али и Републике Српске, јер су њени ученици ОНО духовно сјеме које рађа нове плодове широм свијета.

У Семберији, надалеко познатој по свом плодном тлу, рођен је прије двадесет година један духовни расадник, по којем је она постала препознатљива и у свијету умјетности. Житница која храни Републику Српску добила је једну „њиву” која духовно храни читаво српство. Кад је 1992. године раширених руку примила српске избјеглице из Тузле и околине, а по окончању рата и српске избјеглице из Сарајева и околине, Бијељина је примила и нову покретачку снагу, која је дала нове ствараоце на свим животним пољима. Древну истину да Бог прегаоцу даје махове, потврђују мср Јелена В. Поповић и њен супруг протојереј Васо Поповић, свештеник Српске православне цркве, чијим је трудом и залагањем умјетничка школа “Одигитрија“ постала оно по чему је људи препознају. „Одигитрија“ ће бити још чувенија захваљујући и књизи коју су приредили њени ученици и наставници, у којој је објављен само дио њиховог стваралаштва, а коју је тако лијепо осмислио Станко Костић, заслужан за њен дизајн и ликовно уређење. Књига о Умјетничкој школи „Одигитрија“ једна је од најбољих књига о Бијељини, као и о српској култури уопште, објављених последњих година. То је својеврсни узор на који начин треба писати и уређивати књиге о установама овог типа. Прочитавши књигу, читалац напросто не може а да не осјети духовну радост због чињенице да Бијељина, Република Српска и свеколико српство имају „Одигитрију”, јединствену умјетничку школу, са којом заједно расте и духовна снага српског народа. „Одигитрија” је тачка која сија на мапи православног хришћанства, а Бијељини може да служи на част да има људе који је чине препознатљивом баш по томе.

Проф. др Горан Латиновић