Двоје уметника на заједничкој (самосталној) изложби јукстапонира пејзаж, принцип пејзажа, тако што његове визуелне и значењске одреднице доводи у међусобне везе кроз различите технике и медије Гордана Каљаловић скулптурама и инсталацијама, Ђорђе Одановић фотографијама. Успостављање дијалога је увек изазов, посебно када иза њега (по)стоје две јаке ауторске индивидуе, два уметничка става, два мишљења, сличног али ипак различитог и особеног сензибилитета. У том смислу, ако тражимо „кваку” на овој изложби, онда је то управо покушај сублимације две уметничке праксе у један визуелни језик, којим овога пута желе заједно да проговоре. Међутим, њихови радови излазе из поља класичних дисциплина, цртежа, скулптуре и фотографије. Радови Ђорђа Одановића су класичне црно-беле фотографије, али по којима је делимично интервенисано техником inkjet принта, док је код Гордане Каљаловић присутно нешто што је у теорији давно препознато као уметност проширених медија или тачније речено, mixed медија. Тако су њени радови на неки начин гранични радови, нешто између скулптуре и инсталације, без потребе да се декларишу као чисти репрезенти једне или друге провенијенције. А то заиста није нужно у контексту читања рада, у шта су нас уверили бројни примери још из доба историјског модернизма, наравно све до рецентних уметничких пракси и остварења. Оно што је увек примарно свакако је концепт или идеја, док се материјализација представља кроз формални склоп којим се идеја „препокрива“. ако у овомслучају имамо радове који у својим формалним склоповима представљају комбинацију цртежа-скулптуре-инсталације, при чијем дефинисању се користе и уметнички и вануметнички материјали — папир, графит, пастел, фотографија, пластика, фолија и сл, или, што је већ напоменуто, код Ђорђа Одановића фотографије по којима је делимично интервенисано неком врстом цртежа.

Његови радови представљају класичне фотографије, али са некаквим „ликовним штимунгом”, кроз експресивно-енергетско поље визелне представе. То су увећани планови фотографисаних објеката из природног окружења, али доведени до крајњих граница непрепознатљивости, сведени на апстрактни знак у амбијенту некаквог визуелног спектакла. Док су Горданини радови сведенији, медитативнији и концептуалнији, Ђорђеви су више енергетска поља линија, местимичне боје и светла. А управо на тој равни међусобних разлика њихови радови у контексту ове изложбе постају комплементарни и целовити. Дакле, у оба случаја, да употребимо речи Косте Богдановића, финално дело се обзнањује као једна високо однегована и естетизована визуелна форма. Тема пејзажа је једна класична тема, веома популарна у историји уметности, али се овде разрешава на друге и другачије начине. Пејзаж као меморијско место није или не мора да буде слика крајолика који се распростире ка хоризонту, слика као прозор који „гледа“ негде или у нешто, већ је пре осећај неког простор-времена који носимо у себи као емоцију или искуство наслућеног или доживљеног. Чак би се у случају Каљаловић-Одановић могло рећи да је пејзаж само нека врста предлошка за експерименталну „игру“ која се успоставља око једне конвенционалне теме из (историје) уметности. У том смислу радови на овој изложби превазилазе саму тему постајући знаци некаквих мета-тема (пејзажа нпр.), комплетни и целовити у својим визуелно-формалним склоповима, али и могућим семантичким и феноменолошким правцима читања.

Филип Ковачевић