Umetnički opus Srđana Stefanovića počiva na jedinstvenoj sintezi nauke, tehnologije, ekologije i umetnosti, pri čemu materijal zauzima centralno mesto u njegovom kreativnom procesu. Posvećujući se pažljivoj selekciji i sofisticiranoj obradi materijala, umetnik ne istražuje samo estetske i konceptualne vrednosti svojih dela, već zadire u samu suštinu materije. Eksperimentišući sa različitim podlogama, tehnikama i supstancama, kontinuirano traga za optimalnim izrazom koji će njegovim delima podariti dubinsku slojevitost i autentičnost. U seriji Solarne konvergencije poseban akcenat stavlja na korišćenje prirodnih pigmenata, srebro nitrata i retkih, istorijskih materijala, poput Agfa i Hamer ploča iz 1950-ih, koje se decenijama ne proizvode. Ovi materijali, osim što poseduju izuzetne optičke i hemijske osobine, nose sa sobom i vremensku patinu, postajući most između prošlosti i savremenog stvaralaštva. Time njegova dela dobijaju neponovljiv karakter, spoj tehnološke preciznosti i spontanosti prirodnih procesa koje umetnik pušta da slobodno deluju. Središnje mesto u njegovom radu zauzima odnos između svetlosti i materije, što se posebno ogleda u slikama Solarne konvergencije – nastavku serije Iskra, inspirisane Njegoševom Lučom mikrokozma. U ovim delima, nastalim u prirodnom ambijentu, sunčeva svetlost nije samo izvor iluminacije, već i aktivni učesnik u procesu stvaranja. Kroz fenomen solarne konvergencije – fokusiranja sunčeve energije u jednu tačku – umetnik postiže snažan vizuelni i simbolički efekat. Pažljivim pozicioniranjem podloge pod određenim uglovima u odnosu na zrake sunca, on hvata specifične momente energije, transformišući ih u trajne zapise na materijalu. Kroz ovaj proces uspeva da zadrži svetlost na površini, naglašavajući njeno vizuelno prisustvo kristalima, koji reflektuju i prelamaju zrake, dajući delima posebnu optičku dubinu. Svetlost tako postaje ne samo tehnički alat, već i metafora unutrašnje snage, duhovnog pročišćenja i transcendencije. Srđanov rad ne može se posmatrati samo kroz prizmu estetike; on je istovremeno i filozofska meditacija o odnosu svetlosti i tame. Verujući da svetlost dobija na snazi upravo kroz susret sa tamom, umetnik kroz serije radova kao što je Gorčina razmatra suštinske dualnosti postojanja. U najdubljoj tami, i najmanja iskra svetlosti postaje simbol nade i prosvetljenja. Njegova dela reflektuju i upijaju svetlost, otkrivajući skrivene slojeve značenja i postavljajući pitanja o univerzalnim zakonima prirode i ljudskog iskustva. U tom smislu, svaka njegova slika nosi odjek kosmičkog reda, gde se svetlost i senka neprestano prepliću u večitoj igri stvaranja. Svetlost je jedan od najstarijih simbola u ljudskoj kulturi, prisutan u filozofiji, religiji i umetnosti. Od Platona, koji u Alegoriji pećine opisuje svetlost kao metaforu za znanje i prosvetljenje, do moderne fizike koja svetlost posmatra kao osnovnu česticu postojanja, svetlost ima fundamentalnu ulogu u percepciji stvarnosti. Umetnik svoju ideju razvija kroz koncept solarne konvergencije, gde svetlost postaje ne samo vizuelni element, već i aktivni učesnik u stvaralačkom procesu. Kroz fokusiranje sunčeve energije u jednu tačku, dolazi do preobražaja materije – procesa koji se može tumačiti kao alegorija za koncentraciju unutrašnje energije, meditaciju i duhovni razvoj.