Putovanje kroz bezizlaz: II tom

Izložbom „Putovanje kroz bezizlaz: II tom“, Iva Kuzmanović nastavlja istraživanje specifične estetike apstraktnih neonskih pejzaža, svetlošću i bojom praveći jedinstveni ambijent koji posmatrača vodi na putovanje kroz artificijelni predeo. Atmosfera stvorena kroz prostornu instalaciju, slike i pre svega svetlost, oživljava predele koji nikada neće postojati, za koje ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da li su zemaljski ili vanzemaljski. Pejzaži su egzotični, oni dakle deluju čudesno, uzbudljivo, možda i opasno. Oni nisu ovde, već negde tamo. Ti pejzaži predstavljaju prošlu budućnost, onu koja se nije desila i koja se neće desiti. Eskapizam koji u njima pronalazimo je istovremeno i kratkotrajan i večan. Iz njega nema izlaza, ali smo svesni njegove efemernosti. U susretu sa njim nas vreba ekoanksioznost, bojazan da naši pejzaži mogu biti zamenjeni onim pustinjsko-neonskim, ili da to već jesu.

Da bi nam prenela ovaj začudni svet, Iva Kuzmanović koristi retrofuturističku estetiku osamdesetih godina 20. veka, od ranije prisutnu u njenim radovima. Decenija koja je poslužila kao vizuelna referenca je važna za razumevanje značenja radova. S jedne strane, to je decenija umetničinog rođenja i prvih sećanja, ka kojoj ona ima poseban sentimentalan i nostalgičan odnos, koji konstantno preispituje. S druge strane, ovo je dekada koja u širem društvenom kontekstu predstavlja raskršće epoha, vrhunac postmodernizma, prag istinske globalizacije, vreme prevrata društveno-političkih sistema, kraj bipolarnog sveta. To je poslednja decenija u kojoj je čovečanstvo moglo da ignoriše kako društvene tako i prirodne procese pravdajući se sveopštim optimizmom i progresom. To je početak kraja milenijuma, kraj analogne ere, kraj vremena u kome je svet mogao da se pravi da kolonijalizam i klimatske promene nisu gorući problemi.

Sve ovo nas mori dok prolazimo kroz pustinju koja arhivira neko ranije zamišljanje budućnosti. Iako nam se može učiniti da bi u postmodernističkom svetu, koji je raskrstio s crno-belim viđenjem stvarnosti i uronio u nijanse, stvarnost postala ako ne pravednija, onda makar jasnija, čini nam se da se i dalje nalazimo na početku. Večite teme su i dalje tu. Kolonijalizam je dobio nove oblike, a i šire obime. Poziv na obnavljanje prašuma i koralnih grebena je sveprisutan, ali je on i dalje upućen negde tamo, ka nekim Drugima. I dalje govorimo kako planeta umire, ali oni koji hrle ka svom uništenju smo zapravo mi. Ivini pejzaži nas, iako upakovani u omamljivu egzotičnost zapravo podsećaju na to. Oni su sublimni spomenici ultimativnog vanitasa: „seti se da si smrtan“ se ne odnosi na pojedinca, nego na čitavo čovečanstvo.

Sanda Kalebić