Лејла Каламујић била је гошћа Лазине куће за писце 2021. године а ово је прича која је настала током њеног боравка у Шапцу.

ДАН ПОД ЗЕМЉОМ

Ил’ је ведро, ил’ облачно

ил’ је тамна ноћ

ил’ је Сунце, ил’ је Мјесец

ил’ је бијел дан…

Птице су пјевале прије него је свануло. Домар је откључао капију и Селима је прешла из једног у други мрак. Скинула је сукњу и блузу, па обукла чисто, миришљаво одијело. Назула је тешке чизме и везала пертле у два чвора. Задужила опрему и притиснула црвено дугме на табли. Сајле су зашкрипале, а она је упалила лампу на шљему. Лифт се зауставио на сто педесет метара дубине, даље јој је ваљало пјешице. Свјетлост се трескала у уским ходницима. Селима је погрбила леђа и добро пазила куда и како стаје. Знала је да је довољна и најмања грешка, па да је више не буде. Земља је мукла и сурова. Угљена прашина јој је упадала у уста, запушавала носнице. Мијешала се са знојем и слијевала низ образе.

Имала је четрнаест година кад су у њену основну школу послали делегате. Дотад, кад би је неко упитао шта жели постати, одговорила би учитељица. Али тог дана, људи из рудника су рекли да се у граду отвара средња рударска школа и да ће примати и ђевојке. Понудили су лијепе стипендије. Хтјела је свој динар и да ником не робује. Шта фали да и она буде као отац, као брат, рекла је. Мајка је плакала. У великој несрећи изгубила је три члана фамилије. Тад су градом ођекивали јауци. Селима је била сувише мала да разумије. Упамтила је само да смрт има глас ожалошћене жене. Али био је то далеки прошли глас, а она ђевојчица у пубертету. Није дала да је омете мајчино преклињање. Остала је чврста и упорна све док није изгурала своје. Запослила се 1984, године која је у Сарајево донијела Олимпијаду, а у рудник мрког угља „Бреза“ жене. Првог дана отац је кренуо с њом. Мајка је за њима пролила бокал воде. За срећу, говорила је. Ходали су једно уз друго низ земљани пут. Отац се борио с мислима, али није ништа рекао. Шутке су стигли до капије. Чврсто су се загрлили, а онда је она отишла за другим радницима. Седам сати послије, кад је изашла из јаме, он је и даље непомично стајао иза ограде.

            Већину радног вијека Селима је провела на мјесту контролора зрака. Одговоран је то посао од којег животи зависе. За дан препјешачи и по десет километара уздуж и попријеко јаме. Kад би се негђе збројили сви њени кораци под земљом и године, можда би било таман толико да се пола свијета обиђе. Али све је њено стало ту, у „Брезу”. У руднику је упознала мужа. Лијепу су младост имали, пуну шале и зезе. Од своје двије плате саградили су кући. Увече, послије посла, спремили би се па правац у „Дрвењачу”, рударску кафану у којој се знало пјевати и плесати до зоре. Kасније су добили двије кћерке. Ех тад, уз ђецу, у срце јој се увукао страх од рударске судбине. Сјетила се оног гласа и мајчиних суза, али ни тад није узмакла. Наставила је гутати прашину и трпјети бол. Kолико је само пута пукла главом, изашла модра. А онда су преко ноћи нестале државе које су рударским успјесима одмјеравале снаге. Умро је и Алија Сиротановић, који је становао три куће од њене. Рудник је радио и у рату, с мањком људи и опреме. Није се више могло бирати. Свако је све радио, само да се прегурају те године. Селиму је допало да буде стројар на тракама које примају угаљ. Тежак је то посао, на платформи гђе би температура пала и на минус петнаест. Никад се није пожалила, ниједну грешку направила. Зором би се добро напаковала, главу умотала у мараму, па натакла шљем. И иди радит. Брат рођени кад ју је видио, почео човјек да плаче.

             Kад је узела узорак из најудаљенијег дијела јаме, сјела је да предахне. Отворила је чеп с пластичне бочице и с пар гутљаја воде спрала прашину низ грло. Развезала је пертле и испружила ноге. Сваки мишић јој је подрхтавао, неко би рекао старост, али она је знала да су је више од година умориле неправде. Kад је икад рат завршио. Стално чекаш да буде боље, а оно све горе и горе. Kажу свијет се мијења, ником више не требају људи под земљом. Не би она ни зуцнула да је то заиста тако. Прихватила би свако неплаћено, сваки одлазак на чекање, само да је по правди. Овако, цијели колектив бруји о оном што је урадила на збору прошле седмице. Управа је сазвала састанак како би се расправљало о будућим корацима. Једна од тачака дневног реда било је и питање отказа о којима се већ увелико шушкало. Двјеста душа у хали шути и страхује. Нови директор, издигнут на подију, свако мало за микрофоном: па схватите, па разумите… Kад је рекао остат ће само најпотребнији, Селима није издржала. Попела се на клупу и из свег гласа продерала: Па добро, је л’ те доста? Ти мислиш ми глупи? Не знамо да остају подобни, а не способни? Нема ко јој касније није пришао и рекао да је у праву, али да то није било паметно. Муж се данима дури и звоца. Свако мало га за вратом чује: И баш ти је то требало сад, кад имаш још двије године до пензије.

            Са узорцима око паса, Селима се враћа према улазу у јаму. Из дана у дан ишчекује да се на огласној плочи појави списак с именима оних који ће добити отказе. Хоће ли на њему бити и њено име? Па да јој и пензија мања буде? Обрни-окрени, она се не каје. Неко је морао рећи истину, па шта буде. Чека на лифт и мисли на птице које пјевају у мраку кад се узнемире. Kо зна, помисли Селима, можда оне онако мале слуте промјене.