Трајање изложбе: 25. март – 5. април 2024. галерија Култруног центра Шабац
ЗАТАЛАСАНИ СВЕТ
Рутина је постала темељ наше животне филозофије, а навика најсигурнији заклон. Верујемо да једино на глаткој површини света, као Нарцис на глаткој површини воде, можемо угледати одраз властитог лика. Али, себе ту ипак не видимо. Јер свет није раван и гладак, он се непрестано
таласа, стално је у покрету. Тек ту, на тој неравној, узнемиреној и заталасаној површини света, ми можемо да видимо одраз властитог лика.
Нешто слично сугеришу нам и нови радови Саше Марјановића. Да ли је на овим сликама приказана заталасана површина реке, језера или мора? Да ли је уопште реч о води, или о некој растопљеној течности? Ова
питања и нису од великог значаја, уколико схватимо да уметник покушава да ухвати тренутак узнемирености површине течности, да га занимају заправо таласи, тренутак узнемирености те масе. Преливи у нијансама сивих и тамних тонова таласа сугеришу присуство опасности која се надвила над наш свет. Ови радови могу у свест да призову слике нафте која је из танкера изливена у океан, при чему сенка апкалиптичке слутње лебди над читавим призором. А у раду у коме доминирају златни и
бакарни тонови, може се јавити слика у воду изливених отпадака који настају након филтрирања руде бакра, цинка и олова.
–
Овим сликама Марјановић је призвао и свет властитог детињства проведеног у Мајданпеку, где је на површини реке Пек могао да посматра призоре налик овим сликама.
Поред приче о загађењу природе — која показује да је уметник свестан тежине еколошких изозова са којима је суочен модерни човек — можемо овде видети и покушај да се сећањем оживи неки прошли тренутак. Као и
запитаност над тиме шта је заправо наш свет. Ову запитаност уметник обогаћује тиме што нас суочава са причом о културним кодовима који обликују нашу свест.
Реч „свет“ у изврнутом облику (као да је одражена у огледалу) на српском, енглеском, немачком и кинеском језику, служи као нека врста свода овим усталасаним површинама, и она асоцијације упућује у различитим
правцима. Наш свет, традиција и култура – а реч је најјачи њихов симбол – и сами бивају извитоперени и померени.
Уметник као да сугерише да не само свет, него ни наша свест, па ни знакови који ту свест одређују, нису никада умирени. Увек су у нестабилности, покрету, вечитом таласању. Оно што је тек одраз у нечему, и само постаје оно што нешто друго одражава. Свет је одражен у свести, али и свест у свету. Све је у покрету, односно, све је покрет.
Динамичкој структури слика, рађених комбинованом техником графита и акрилика, уљаним бојама и другим материјалима, доприноси и асоцијација на чудесну и неухватљиву игру елемената. Таласи ухваћени на овим радовима у свест призивају слике узбуркане водене површине, али и постојање ветра који те таласе ствара; одсуствово обале у свести буди мисао на земљу; светлост разливена по површини таласа у игру уводи један ватрени елемент. Имамо ту, дакле, елементе воде, ватре, земље и
ваздуха. Спајање и преплитање ових елемената дато је на овим радовима у виду једне аутентичне уметничке разиграности, која се на тренутке отвара ка хоризонту тамног заноса и меланхолије, а на тренутке ступа у
простор чисте игре и стваралачке радости. Одсуство људске фигуре, не тако често у Марјановићевим радовима, овде садржи јаку сугестију да је на радовима заправо приказан човеков поглед на свет, начин на који он
свет види и доживљава. Човек је овде присутан не као фигура на слици, него као свест која свет доживљава као поље непрекидне фигуације.
У својим срећним тренуцима уметност човеку омогућује да свет погледа са чуђењем, као да га први пут види, и да властити лик угледа одражен на његовој неравној површини. То јесте човеков властити лик, али је то пре
свега лик другог. Ту из приче о Нарцису закорачујемо у просторе приче о једном другом богу, Еросу. Бити окренут другом, у другом тражити властити лик, желети не само одраз властитог тела него и душе, то је у основи сваког, па и уметничког раста. Лепо сведочанство о томе пружају
нам нови ликовни радови Саше Марјановића.
Слике које потписује Братислав Радовановић нису само визуелни приказ; оне су дубока и снажна апотеоза песничког питања које нас све мучи: „шта је човек, а мора бити човек“. Кроз свој рад, Радовановић нас води у
амбијент разрушених и напуштених фабрика, које постају снажна метафора разореног простора бивше Југославије.
Ови ликови, губитници у транзицији из индустријског у пост-постмодерно друштво, у добу доминације вештачке интелигенције и роботизације, још увек теже људскости.
Њихове фигуре као да одјекују Радовановићеву поруку: човек мора бити човек. Сцене лоботомије на зарђалим струговима нису само болан приказ; оне предсказују да је људско на измаку, да нам дехуманизовани свет узима и оно мало душе што је преостало.
Радовановић не стаје ту. На слици “Покретна трака“и, раднице у плавим мантилима обављају свој посао без осећаја смисла, потонуле у монотонију. А давно је филозоф рекао да зивот престаје губитком смила, И да смисао треба освајати сваки дан. На следећој слици „ЈУ“, уметник ироничним отклоном превазилази патетику. Бошова налепница, као приказ велике немачке фирме, сада носи акроним ЈУ, симбол земље која више не постоји. Аутор као да нам саопстава да управо та друга земља, је учествовала
у ЈУ-разарању.
На крају, циклус се завршава сликом „часа среће“, где се у истом амбијенту порушених илузија и изневерених надања налазе три раднице у плавим мантилима, које подигнутим флашама наздрављају. Њихов тоаст је
енигма: да ли наздрављају своме усуду, неизвесној будућности, или нечему дубљем и неизрецивом?
Радовановићева дела су много више од слика; она су одраз наше колективне душе, питање које поставља и огледало у које нас тера да погледамо. У сваком потезу четкице осећа се универзалност, жудња за разумевањем, и храброст да се суочимо са питањима која су често
