Moj suprug je ronilac a moja prijateljica stomatolog. U kakvoj je to vezi? Oboje vide nevidljive svetove.

Stajali smo, sećam se, na balkonu, ja sam videla samo liniju horizonta i more koje se prostire levo do Rosa i desno do Njivica. Napred pučina i poneka jedrilica kojom sam izoštravala vid. On je razgovarao sa prijateljem sa kojim redovno roni – „Znaš li, kod onog podvodnog ostrva tamo“, pa pokaže put plavetnila, „ima onaj sprud?“ Zna, kaže prijatelj. „E pa, na kraju tog spruda imaju one potopljene olupine.“ Prijatelj potvrdno klima glavom. „Tamo“, kaže, „ima brancina“. Prijatelj kaže da zna, ali nabroji još nekoliko mesta koja su dobra za ribolov, negde gde je gust pojas posejdonije, pa pokaže, zatim negde gde se uliva izvor u more, pa pokaže, ili tamo gde su potopljeni veliki betnoski blokovi za koje su leti vezane bove i na njih brodovi. Od tada više nikada nisam mogla da gledam u more kao nekada, da vidim samo liniju horizonta, pučinu i plavetnilo. Od tada zamišljam morsko dno, hodam po njemu dok plivam, zavirujem u morske pećine, tražim kernje, pod svojim nogama zamišljam kako gmižu murine, kako se ježevi kite kamenčićima ne bi li privukli partnera. Zamišljam kako velike ribe jedu sitne, kako orade krckaju školjke, mislim ponekad i da ih čujem.

Tako je i sa stomatologijom. Čitav život popavljam zube, loša genetika. Ako bih stavila na papir koliko sam novca za života dala za zube, verovatno bi se ispostavilo da za te pare mogu da renoviram kupatilo. Takođe keramika. Kada god sednem kod prijateljice u stolicu, shvatim kako ona zna napamet raspored mojih plombi, karijesa, papila, zubnih džepova, implanata. Sedam lateralno kaže, okuzalno dva-četiri. Ona o meni zna nešto što ja ne znam, čitav jedan moj unutarnji svet meni nepoznat. Onda pred ogledalom gledam sebe, otvorenih usta. Pogled mi ne doseže dovoljno duboko koliko ona može da zaroni. Od tada manično, voajerski, gledam ljudima u usta. Najčešće u javnom prevozu, ili na sastancima na kojima mi je dosadno. Tome me je naučio jedan moj pokojni prijatelj, vajar, zvali su ga Maršal. Mašal mi je još kao maloj, na studijama slikarstva, govorio – ako hoćeš dobro da crtaš, moraš da gledaš u ljude. Stalno gledaj u ljude, rekao bi mi, a ja sam to ozbiljno shvatila, kao što, uostalom, sve ozbiljno shvatam. Onda me je, sećam se, iznenadio jednom vežbom. Rekao mi je – „sedi za radni sto, uzmi papir i olovku, i nacrtaj autoportret. Nemoj da gledaš u ogledalo.“ Začuđujuće je to da svakodnevno gledamo sebe, svakog jutra dok se umivamo, ogledamo se u svakom izlogu pored kojeg prođemo, na fotografijama, hteli to da priznamo ili ne, najviše gledamo sebe. Ipak, sedela sam pred tim praznim papirom i nisam umela da povučem jednu jedinu liniju. Nisam znala odakle da krenem. Nisam bila sasvim sigurna kakav mi je oblik nosa i koliki mi je razmak između očiju. Kakve tačno imam uši? Posle bezbroj pokušaja, ono što bih nacrtala nije bilo ni nalik na mene, dok sam, po sećanju, mogla da nacrtam bilo koga drugog.

Tetkina sahrana bila je jednog sasvim običnog utorka. Depresivan dan, glupog imena, najglupljeg mesta u nedelji, ni tamo ni ovamo, jednostavno – utorak. Idealan dan za sahrane. Moja porodica nema porodične grobnice, lepe kamene nadgrobne spomenike sa uklesanim stihovima. Moja porodica se kopa gde stigne, ko se gde već zatekao posle silnih bežanja, sada već u nekoliko država rasprostire se naša podzemna mapa. Svečano prvi put na ovom groblju ostavljamo svoga traga na periferiji grada. Groblje je popunjeno, kao i sva groblja u Beogradu, i za nas koji se nismo zapljunuli na vreme iskopali su nova mesta na obodima groblja, uz magistralu. Mesta nisu obeležena, još su u izgradnji, blatnjave rupe samo su oivičene betonom, još uvek vire armature. Hodamo po blatu i naše cipele mljackaju. Neke rupe su prazne a neke zatrpane blatom i cvećem. Uskoro ćemo i mi popuniti jednu. Dok pop nešto govori o večnom životu i ostalim ljudskim načinima za mirenje sa smrtnošću, sanduk polako nestaje u rupi. Oduvek mi je bilo interesantno kako na sahranama oni kojima je najteže ćute, dok dalja rodbina ili čak oni koji nisu krvno srodstvo, žele da pokažu koliko im je teško. To je dan kada svako ima publiku za svoju malu predstavu.  Statistika govori da muškarci imaju kraći životni vek od žena, ali u mojoj porodici nije tako. U mojoj porodici žene umiru prve, u znak požrtvovanja.

Grobari stoje iznad rake na blatnjavom brdu, držeći lopate, spremni. Oni imaju najbolja mesta na ceremoniji, oni takođe vide nevidljive svetove. Ljudi se opraštaju i odlaze, mi ostajemo do kraja. Svečanost prizora kvare lica onih koji se muvaju po grobljima i čekaju da ukradu cveće. Za njih je ovaj dan kao i svaki drugi. Za sve je ovaj dan kao i svaki drugi osim za nas. Na znak zatrpavanje počinje, zemlja bubnji po sanduku kao orkestar. Njime diriguje jedan oniži suvonjavi grobar koji naređuje orkestru da uspori. Njegova obzirnost me je neobično ganula i stavljam sunčane naočare. Uvek mislim kako nije red da plačem, ili makar ne naočigled drugih. U zemlji kojom pokrivaju sanduk svako malo proviri deo građevinskog materijala. Dirigent ih brižljivo sklanja, delove armature, betona, čak i jednu vreću od cementa, i baca ih iza leđa. Ja ne mogu da zaustavim suze i želim da ga zagrlim. Pitam se je li neko nekada zagrlio grobara, sigurno bi i njemu prijalo. Ono što mi skreće misli jeste zarđali vrh stare lopate koja se najednom pojavljuje u zemlji. Dirigent je uzima, pogleda nas kao da nam se izvinjava, i zafrljači je preko leđa. Stara lopata pada i cikne, proizvodeći  zvuk kao iz crtanog filma. Utom počinjem da se smejem. Za mene, život jedino tako i može da se živi, tako što se u odnosu na njega uhvati debela distanca.

Zbog brižnosti grobara proces zatrpavanja traje neobično dugo. Dok čekam da se nivo zemlje nad kovčegov sravni sa okolinom, razmišljam o tetkinim zubima. Koliko li je ona novca za života dala zubarima. Ima li sve četvorke? Možda je imala neki akutni karijes. Ili most? Ne znam. Možda je obrusila neki kutnjak i unapred platila krunicu koju nije sačekala. Šta će biti sa njenom krunicom? Može li i ona da se pretoči kao nesagorele sveće? Huk automobila sa magistrale podseća da je vreme da krenemo nazad. Svi drugi ovo mesto na kojem smo mi sada samo privremeno zaobilaze, tešim se, zavideći im. Tetka sada vidi gde se kriju kernje, i sluša kako orade krckaju školjke, a ja to samo i dalje slutim. Pitam se koliko ću dugo umeti da iz glave nacrtam njen portret dok i poslednje crte njenog lica u mojoj glavi sasvim ne izblede.

U povratku ka kapeli, a sa groblja se nikada ne vraća istim putem, ne hodam više zemljom. Hodam po površini mora, hodam po vrhu podzemnih svetova, i uviđam jednu činjenicu koja me prestravljuje –  zemlja se prostire i na dole.