Скоро две деценије, тачније 19 година траје изложба малог формата у галерији Културног центра у Шапцу. Заједно са још четири изложбе у следу, сигуран сам да се може устврдити да је то на нивоу Србије јединствен, скоро бисерни низ. Поготово кад се зна да је носилац свог тог дешавања Културни центар у Шапцу, значи установа културе на нивоу једног града.

У оним посним годинама, које су, надам се "на многаја љета" иза нас, кад се једва шта дешавало и на културном и на излагачком плану у Србији, за многе уметнике из Србије, а и мало даље, овај низ тематских изложби био је драгоцен и као исходиште и као упориште у зони уметничког промишљања и реализације-наравно.
Мали-велики формат је изложба, која је сваке године на посебан начин пленила пажњу и публике и критике. Он је, свакако, посебна прича. Наиме, тематски без ограничења, а са граничних 20 цм у габаритима слике, цртежа, акварела, скулптуре, оставио је и оставља простор за мала-велика чуда у зони исказа, за сваког правог уметника у зони рукописног, оригиналног и, надасве, свежег.

Тај својеврсни сажетак, концентрат у зони духа, а и рукописања уметника, заслужује посебну пажњу. Правима даје огроман простор у сагледавању чистих и истиносних токова ликовности и естетских смерница. Мање сигурним и свесним себе као стваралаца, пружа прилику да дограде занат апоетике и ставове везане за естетизацију могућег у оквирима уметничког исказа, подигну на виши ниво. Управо тада, када спонтано, чисто и надасве промишљено потисне несигурно, неуко и прешпановано у оквирима мале слике-малог формата, он сада већ мали-велики формат почиње да живи у нашој свести и оку, препокрива много шире зоне у тежњи да домаши знак. То што је, наиме, код малог формата везано за знак и знаковно, што у процесу кристализације и сажимања силница уметничког исказа, чини драгоценим само ограничење мером, доноси сјајне резултате.

Намерно не мешајући и не поредећи, немогуће је не поменути уметност минијатуре. Она је присутна итекако у зони постојања и опстајања малог формата, као засебног и издвојеног појма, додирује се у делима многих уметника и једини са оним што је у структури самог дела, али ипак остаје довољна самој себи, као њено величанство минијатура. Она је засебна прича и, надам се, изазов за нову изложбу, коју ће ова кућа покренути.

Ове године на конкурс је приспело 273 дела од 155 аутора. Трочлани жири у саставу: Татјана Марковић, виши кустос Народног музеја у Шапцу, Михаило Глигорић- Глиша, сликар из Шапца и Соња Петровић, историчар уметности из Шапца; за излагање је одабрао 149 дела од 98 аутора. Једна једина прва награда је ове године додељена и подељена између Даниеле Морариу из Вршца и Драгољуба Димитријевића из Београда. Даниели Морариу за брилијантно колажирање и процртавање свести о трајању и непокиданости историјских и естетских низова, старог и новог света, у оквирима модерне коју заједно живимо наново. Драгољубу Димитријевићу за торзо у месингу под називом "Шапчанка". Овај мали, а велики торзо, уз сав сјај и блиставост, материјал у коме је маестрално одливен, а касније сјајно цизелиран, наноси пред наше очи и сјај тумаченог, а никад протумаченог. Сјај тајне мајсторства и тајне рестилизације стилизованог у скулптури.

У низу похвала, који је заиста дугачак, жири затечен квалитетом изложбе, ипак издваја Стојанку Николић Ђорђић, Ивану Чотрић, Драгана Бартулу, Снежану Гроздановић, Ђорђа Арнаута, Ђорђа Симића, Мину Милосављевић и Зорана Сувајца-Зографа.

Михаило Глигорић Глиша