„Никад нисмо сами“, концерт виолинисткиње Соње Калајић из Београда

У петак, 29. јула у башти КЦ, одржан је концерт са предавањем и видео пројекцијом, под називом „Никад нисмо сами“, виолинисткиње Соње Калајић из Београда.

Концерт Соње Калајић је својеврсни перформанс који нам је кроз музику, реч и слику дочарао узвишенији свет, свет уметности као могућност да искорачимо из суровости свакодневице, стварајући сопствени свет лепоте и љубави. Својим аутентичним музичким изразом Соња је допрла у наше најскровитије пределе душе, изливајући из себе бескрај могућности које дају смисао животу. Вече је било преплављено дивним валерима пробуђених светова које је публика најтоплије пригрлила.
https://youtu.be/PQek6LnIRR8

НИКАД НИСМО САМИ
Предавање

Усамљеност, осећај збуњености, раздражљивост, страхови, туга, беспомоћност и бесмисао, завист, мржња, агресивност, пренадраженост, тупост, безвољност, исцрпљеност, опседнутост, компулсивност, деконцентрисаност…више нису повремена стања човека. Психолошка драма која се догађа све већем броју нас никада није била израженија. Оно са чиме се, ипак, у највећој мери људи сусрећу као са душевним проблемом јесте осећај самоће и бесмисла из којих проистичу различита секундарна болна осећања. Некада су се људи у муци обраћали пријатељима за утеху и помоћ, али сада таква помоћ изостаје. Превише је оних који су оптерећени различитим бригама, па дављенике узалуд спашавају дављеници. Сигурно сте доживели да се људи које знате кришом радују вашој несрећи, да вас додатно жале у вашем болу, не би ли позлатили оно мало живота што им оста у кошмару неостварених жеља. Сигурно сте доживели да када делите своју радост, настане мук, промена теме код саговорника или уверавање, посредно или непосредно, да ипак немате разлога за срећу; да вам се само привиђа, или још горе, да то није ништа спрам њихове, далеко веће среће. Дешавало вам се вероватно и да причате, али да вас људи прекопута не слушају, већ самоуверено причају своју причу као да не постојите; да вам не кажу ни добар дан, а траже услугу, или да се јако љуте што им не чините оно за шта не увиђају да ни они сами не чине вама. Вероватно сте и себе уловили у грешци да оно што сте јуче замерали другима сами данас чините неверујући да је то могуће или верујући да се то никада неће поновити. Да ствар буде гора, изолација услед пандемије изазване вирусом корона чини да драстичније него икад заборављамо основе комуникације, бонтона и моралног опхођења, услед чега повређивања и неспоразуми међу људима бивају све чешћи. Све веће отуђење људи једних од других додатно компликује и онемогућава функционисање сваког живота понаособ.
Психолози и психијатри имају све више посла, док фармацеутске компаније махом трљају дланове. Први сагоревају на послу и сами постају пацијенти у крилу сопственог заната, док други не праве превише галаме око чињенице да човечанство полако, али сигурно корача у лудило. Паралелно и последично, још деценијама уназад, наша међусобна отуђеност, али превасходно отуђеност од себе самих, учинила је да угрозимо цео биљни и животињски свет. Чак ни сазнање да ће наставак загађивања природе неминовно довести и наш опстанак под знак питања, нас битно не одвлачи од смера самоуништења.

Али како смо довде дошли?
О томе се одвећ говорило и писало, али ни стотине књига највећих умова међу којима бих истакла једног Освалда Шпенглера са студијом „Пропаст запада“ и Рене Генона са студијом „Мрачно доба“ нису биле довољне да нас скрену са кривог пута. Ипак, највећу наду нам можда улива управо Шпенглер, предочавајући нам да токови културе и историје нису линеарни, већ циклични, те да ће и овој нашој агонији доћи крај пред долазак новог пролећа. Питање је само да ли ће то пролеће бити са човеком или без њега.

Али запитајмо се сада јесмо ли уистину толико мали и немоћни, толико онеспособљени да било шта учинимо у смеру оживљавања здравих људских односа, правих врлина и вредности? Јесмо ли заиста у безнађу у коме остаје да само чекамо крај наше цивилизације, или смо напросто научени и дресирани да ћутимо и трпимо; да слепо верујемо у своју немоћ? Више него икад у историји зарађује се на убеђивању људи да су немоћни, необразовани, ружни, сиромашни, промашени и, напослетку, болесни и животно угрожени. Можда бисмо сада више но икад требали да послушамо нашег великог Милоша Црњанског који нас је учио да када имамо неки проблем само гледањем право у његово лице, а не скривањем, можемо нешто научити.
Али треба знати гледати, као што треба знати слушати, читати, говорити…и зато у целој нашој психолошкој драми, као у каквом мрачном лавиринту, само култура и у оквиру ње – уметност, могу бити права мапа која показује пут ка нашој истинској унутрашњој слободи.
Једина два велика проблема с тим у вези су хронични умор људи и парадоксални мањак времена. Кажем – парадоксални, јер колико год савремена технологија настоји да нам то време надокнади, оно сразмерно томе ишчезава. Још је Ниче говорио да је хронични умор модерног човека главни кривац за мањак великих дела културе, јер је напросто за велика дела потребна велика енергија. Данас су, пак, људи уморни за далеко простије ствари као што је одгајање деце, савестан рад, учење, виђање са члановима породице и пријатељима. Постало је напослетку напорно ићи у галерију, на неко предавање и слушати концерт озбиљне музике, јер то превише замара наш ум одвише исцрпљен свакодневним бригама. Тражи се нешто лагано и једноставно, по могућству разумљиво и детету од три године. Ако, пак, то није, онда мора бити сензационално у тој мери да сва наша чула експлодирају као под дејством екстазија или кокаина како бисмо, ако већ не можемо одморити, доживели нешто што ће нам донети заборав на свакодневницу или бар на тренутак дати илузију да наш живот није празан и безначајан.
За други проблем, мањак времена, сем добре организованости и настојања да се за њега сами изборимо напросто нема лека. Значајни алати у том смислу су свакако технологија и наша могућност да обављамо две ствари у исто време, од којих ни једна, наравно, не сме бити толико захтевна да тражи потпуну посвећеност.

Међутим, постоји једна велика група људи која само мисли да нема довољно времена и енергије, а заправо је има на месту где је не тражи – у духовности и љубави. Готово свима је добро познат осећај да, кад су били заљубљени, нису знали за умор или мањак времена. Ођедном може ноћима да се не спава и да се осећамо због тога феноменално, да некако увек нађемо време за сусрет или за вишечасовно размишљање о објекту заљубљености. Уједно, напрасно постајемо према свима љубазни, и каткад пожелимо да све људе око себе пољубимо. Проблеми који су нас до тад опседали постају неприметни, или потпуно нестају пред светлом наше унутрашње ватре. Исто тако, додуше значајно мањи број људи, осетио је шта значи права божанска инспирација или благостање: тренуци када вам цело тело бриди од испуњености духовном ватром која кроз вас протиче; онда када напросто непобитно знате да сте богом или космичком силом вођени, када осећате да сте њен саставни део, те све око вас изгледа лако, јасно и једноставно. Ништа за вас тада не представља непремостиви проблем; све постаје могуће, а ваше пређашње муке изгледају спрам таквих доживљаја смешне или бесмислене. Наједном имате неизмерну количину енергије, љубави, разумевања, стрпљења и мира за себе и друге. Време нестаје, јер оно за вас тада и не постоји – обитавате у центру вечности, у пољу свих могућности и бесконачног потенцијала.

Највећа утеха у свему је што и заљубљеност у својим различитим видовима и духовно благостање јесу нешто што можемо сами у себи да покренемо без подстицаја споља, као и да тај подстицај можемо наћи на сваком кораку ако се само мало зауставимо, ако само дамо себи мало више времена да нам се пред најлепшим делима света отвори дуга радости и благостања.
Сва људска заљубљеност у живот, у све његове видове, као и сва људска тежња ка оностраном и духовном нигде нису боље описани и изражени него у уметности, филозофији и религији. Свако од нас може одабрати неку од ових грана културе, како његовом карактеру и интересовању одговара, да кроз њу изграђује себе као личност, упознаје себе и свет, стиче инспирацију за живот и дела, да се са њом одмара, лечи, игра и напослетку да кроз њу живи.

………………………………………………………………………….

Уметност великих мајстора је сасвим довољна сама по себи да спаси цео свет. Али нема довољно оних који у њу гледају и да је притом посве разумеју.
Гледајте нежне линије Дирерових цртежа и графика како нас милују и воле.
Погледајте са колико љубави је Бах упутио сваки тон богу у нама, са колико одрицања су обојица настојали да нама данас оставе нешто, по свим традиционалним мерилима, вредно и лепо. Колико ли су само сати, дана, година овакви људи остајали у самоћи, не би ли нас данас учинили мање усамљеним. У хладноћи под сјајем свећа – услед чега је остао слеп – Бах је стварао дела вечне, узвишене лепоте на начин како се у његово време није довољно ценило ни разумело. Ипак, знао је да божанска инспирација не може долазити без смисла, знао је да долазимо ми који ћемо умети такве поруке неба да разумемо, пригрлимо и којима ће оне делимично или потпуно учинити живот смисленијим и лепшим. Убеђена сам да бар у свету класичне музике коме припадам, деведесет посто људи може рећи да би без Баха њихов живот био значајно духом сиромашнији. А ако знамо да је његова музика била она на којој су се изградили бројни други стилови и аутори, онда је тек непрегледан значај његовог учинка.
Погледајмо са каквом природношћу, лакоћом и чедношћу стварају стари италијански мајстори попут композитора Тартинија, и сликара Строција, Агостина-Детиа и других? Не поручују ли нам да треба да оставимо наше бриге по страни, јер ту је надохват руке радост живота: свирке, песме, плеса, вина, дружбе и романтике? Не говоре ли нам како треба да се само препустимо тренутку и у њему максимално уживамо, јер живот и чине тренуци, а не замршени гоблени наших брига? Показују нам једну другачију визуру живота у којој нема потраге за бољим и лепшим животом, већ тренуци кроз дубину наших доживљаја постају „вечнуци“.
Каква елеганција израза једног Годара и Тисоа. Показују нам у бљесковима врхунске естетике и умећа најплеменитији остатак аристократског духа, чији се сумрак већ најављује у 19том веку – веку у коме су живели. Својим радовима указују нам на неопходну дистанцу, хладноћу и неку врсту индиферентности спрам токова живота. Није реч о каквој површности већ напротив, о дубокој зароњености у све поре живота али без комплузивне везаности и великог сентимента. Они нас уче да уживамо у животном путовању али да не допуштамо да нас снажне струје произвољно бацају са обале на обалу. Да будемо у потпуности присутни и укључени у свакодневницу али не и да њоме будемо заробљени; јер, требамо бити свесни да је у свету пролазности, смена светлости и таме неминовност због које је свака везаност осуђена на губитак. Да будемо активни али не и плаховити, радосни али не и разуздани, заљубљени али не и залуђени. Укратко – да негујемо интелигенцију и елеганцију свог постојања.
Погледајмо дела једног композитора као што је Крајслер и сликар Каспар Фридрих Давид. Не уче ли нас они да наша бол коју некада осећамо не мора обавезно бити лоша, већ да се она попут олова у алхемији може претворити у злато? Да у болу наше усамљености и осећању одвојености од света, постоји нешто племенито и узвишено, као и да је сама та бол једно животно чудо по себи? Не уче ли нас кроз своје боје, темперамент и убедљивост израза да постоји нешто више од обичне људске среће, да постоји једна виша суштаствена срећа с оне стране пролазне смене радости и туге? Поручују нам да будемо јунаци такве врсте: загледани у сунце, помиловани ветром и морем, обасјани звездама, јер Природа је наша прва породица: од земље до неба, од мора до врхова планина, од поџемних кристала до звезда на небу. И грме обојица, један кроз боје, а други кроз звуке – ако до сада то нисте схватили и осетили, онда је за то дошло крајње време!
Напослетку, какав витализам једног Пјацоле и нашег Милета Давидовића! Какав колорит, пасионарност и оптимизам. Обојица са дозом хумора, али са различитим темпераментом као да поручују: „Престаните да се измотавате! Ово је једна веома озбиљна игра у којој немате права да варате, али ни права да се дурите, јер је ипак само игра. Не цмиздрите као мала деца за сваки неуспех, за име бога, али не шалите се главом! Не фолирајте се да сте умрли кад добро знамо да нисте, а ако сте мислили да сте схватили чему цела ова игра, е ту се гадно варате! Знате ви врло добро да можете да дохватите звезде, али хоћете да вам то други кажу, јер ако случајно паднете са тих мердевина да можете лепо друге за то да окривите. Ко вам је рекао такву глупост да сте усамљени или да се свет око вас руши? Ама све је ово један велики рингишпил – једном сам горе ја, а једном ти, једном живот иде баш по твоме, а једном по моме. Не дај боже да све буде по твоме. А шта би мени онда остало?!“

Бескрајан је низ имена великих уметника који би у сваком тренутку стали уз нас да нас теше, охрабре, подрже, да буду најбољи пријатељи и данас више него икад, чекају да буду позвани, откривени, читани, слушани. Нажалост, ти наши велики пријатељи највећим делом нису међу живима, али у свету у коме са њима саобраћамо, време постаје ирелевантно.
И ако нам дођу ти црни дани, када мислимо да смо сами самцати, да наш живот губи значај и смисао, сетимо се оних који су у тами мрачних ноћи радили марљиво за наш осмех, за нашу радост, здравље, полет, надахнуће и свест. Свест да смо сви део исте нити: нити која повезује оне којих више нема са онима који тек долазе. Култура и уметност су добош и палица који дају такт великом маршу човека ка нечему вишем од себе.