Četiri brazgotine na telu, jedna u zemlji

Na zglobu desne noge imala je parče kože uglačano i sjajno kao srebro. – Nagrđena ostala – tako je govorila. – Je l’ se jako vidi? K’o da mi je stanjena noga na tom mestu. Videlo se, uporan je to bio ožiljak. Nikako da ubledi, kao da su joj konci od mesečine provučeni tuda, pa na svakih dvadeset osam dana obnavljaju sećanje na jedan pad. – Potrčala za kravom, pa nogu slomila – odatle ta stara i sjajna brazgotina. – Potrčala da je vratim, da ne pase po tuđoj livadi, sećam se k’o da je juče bilo, al’ me neki đavo zaustavi pre nego ja nju. Ne mogu na nogu, a sama u polju. Možeš dozivati do sutra, niko ti neće doći! Šta ću, nađem neka dva štapa, pa se dovučem do kuće k’o na štakama. Mater kad me videla, krene da psuje. Đe sam do sad, sve se krave u selo vratile, samo mene nema! Sve mi je po spisku pobrojala! Posle u bolnici mesecima, ležim, a na selu posla kolk’o ‘oćeš! Možda bi brže zaraslo da nisam morala sama do kuće…

Ispod desnog lakta imala je jednu brazgotinu nalik toj na nozi, ali manje sjajnu i pomalo naboranu, kao da je namrštena i besna na tom mestu. O tom je ožiljku škrto pričala: – Oderala se na kamen. Trčala i pala. Opet za kravom? – Ma, pusti! Jednom mi je samo ispričala šta se desilo i nikom drugom nije rekla osim meni. – Mater me poslala nekom đedu, sam je bio, da mu komad janjetine odnesem. Kako sam mu ušla u kuću, on me ščepa ispod suknje. – Meso moje! – tako mi je rekao. Gad matori, odvratni! Otrgla sam se i istrčala, samo sam trčala uz polje, nisam ni gledala kud. Onda se okliznem na neku kamenčugu i oderem lakat. Kad sam došla kući, mater opet besna: – Đe si do sad, treba ručak postavljati, čeljad gladna! Jebala te čeljad! Ništa joj nisam rekla. Nikad.

Treći joj se ožiljak protezao duž donjeg stomaka. Ona je oduvek stomak delila na gornji i donji: donji je bio ženski, a gornji svačiji. Beli staklasti trag, tri ili četiri vidljiva šava na odavno srasloj koži. Ne, nije to mesto kroz koje su mene izvadili. Kad je taj ožiljak zaradila, ja sam već bila izvan nje i tek što nisam progovorila. Krenuli smo na selo, isto ono u kome je padala i ustajala i radila šta joj se kaže. Radiće opet, sve po materinoj naredbi, samo da predahne sedam dana na moru, jer to je prvo leto otkako se udala. Muž hoće na more, mater je hoće na selu, ona bi da udovolji svima. A da nije dugo sedam dana na moru? Sedam dana izležavanja, a na selu se satiru od posla! Onda se razbolela od velike vode da opravda svoje ležanje. Razrezali su joj stomak i izvadili organ koji, kažu, ionako ničemu ne služi. – Ništa joj neće faliti! – rekli su. Nije joj falilo, imala je ožiljak viška. Zbog tog ožiljka pre bi presvisnula nego da se skine u kupaći kostim. Na more više nismo išli.

Najmanji od njenih ožiljaka bio je na desnoj nadlanici, velik kao tačka ili znamenje jednog završetka. – Izvadiću ja to! – decenijama je ponavljala, dok se nije osmelila da to i uradi. – Svako malo ga zakačim, baš je na nezgodnom mestu! – ponavljala je natežući kožu preko nadlanice. Ispod kože je imala malo sivo zrno, kao zrno žive ili crnog graška. – Potkožni mladež – tako je to zvala. – Kog će mi đavola! -Biljeg, to ti je biljeg! – razuveravala ju je mater.  – Neka ga! Po tome ću te uvijek poznati i kazati da si moja! – Biljeg! – čudila se. – A za šta me obilježila, da mi je znati! Za dobru sreću  sigurno nije. Kažu da biljeg nastane kad je trudnica željna nečeg, pa se u toj žudnji počeše negde po telu i tako obilježi baš to mesto kod deteta u utrobi. Sve zamišljam kako je baba posegnula za nečim, pa samu sebe udarila po ruci. A za čim je ona mogla da žudi, vešto je krila čak i od sebe same. Kad je biljeg odstranjen, s njime je otišla i ta neudovoljena želja. – Kao da ga ni imala nisam! Eto, a tol’ke sam se godine s tim mučila! Bespotrebno!

Ožiljak preko grudi nikad joj nisu napravili, prekasno je bilo. – Gde ste do sad bili!? Ne može više da se vadi to galopirajuće čudo, preveliko je. Probaćemo da ga usporimo. Tri do četiri meseca, ne duže – tako su joj rekli, a ona me je slagala. – Ništa, ništa, imam neku omanju fleku na plućima, zadržaće me koji dan u bolnici. Ništa se ti ne sekiraj, spremaj ispit. Tako mi je rekla i ja sam joj poverovala.

– Ostani danas malo duže… Treba da primim krv, neka me trema hvata.

Ostala sam i držala je za slobodnu ruku dok se kroz onu drugu ulivala tamna krv iz prozračne viseće vreće. Do poslednje kapi sam ostala. – Da mi je znati čija je – kaže i pokuša da se osmehne. Pokušam i ja. Bez reči se obe pitamo hoće li ta nova, ko zna čija krv, da razvodnji ovu vezu među nama. Da je odrodi, ne samo od mene, nego i od njene matere, pa celom linijom od svih pramatera unazad. Može li ta nova krv da napravi pometnju u našem rodoslovu?  – Čudan neki osećaj – kaže. – Ne znam šta mi sve rade ovom krvlju. Sad kroz mene ide, a ne znam čija je… – Bićeš dobro – slažem k’o što je ona slagala mene.

– ‘Ajde, izaberi joj šta će obući… I nakit. Al’ nemoj puno, nek’ ti ostane nešto da imaš od majke.

Ostao mi je njen indeks i džemper u kome se slikala za upis na fakultet, nikad završen, pravni. – Kad sam prvi ispit pala, tol’ko sam bila van sebe, da sam krenula da izađem kroz zatvorena vrata! Staklena su bila. Neki momak me presreo, rascopala bi’ glavu da nije! Dugo sam nosila njene džempere, ali nikad na ispit, iz sujeverja nekog. Ostao je i zapis neke bajalice: – To iščataš kad izlaziš iz kuće i svaki ispit položiš! – tako mi je rekla. – Zašto onda tvoja prava ostadoše nesvršena? – pitala sam je sumnjičavo. – Udala sam se, eto zašto. Valjalo je i raditi i rađati... kakav fakultet! Al’ ti ćeš ga završiti! Ostala su pisma koja su joj slali neki fini momci. Krala sam joj markice sa tih pisama za svoju kolekciju svega i svačega, a ona mi je iz njih čitala kad sam prerasla bajke. – A kako bi’ se ja rodila da si se za nekog od njih udala? – zapitkivala sam je davno. – Samo bi imala drugog tatu – znala je da kaže. – Onda to ne bi’ bila ja –  bunila sam se, jer svi su govorili da sam pljunuta tata. – Bila bi ti, samo ne bi bila ista k’o sad što si. Ostala su pisma koja je ona pisala i nikad ih nije slala. Nenaslovljena, kao ljubavni roman u zametku iz koga mi nije čitala, od sramote. Ostale su neke crnobele fotografije iz vremena u kome se nije znalo ko će mi biti tata. Zateknem sebe da zauzimam iste poze, nehotično. Ostalo je nešto zlatnog nakita, mahom izlomljenog. Prsten koji je dobila za osamnaesti rođendan odnela sam u zalagaonicu da platim svoje zaostale kirije. – Zaposlili ste se? – pita me matora Lizaveta kod koje sam tada stanovala. – Ne – kažem – prodala sam mamin prsten.  – Eto, vidite, te mame, kako nas čuvaju i kad ih više nema! – reče Lizaveta slinaveći iz usta, ne iz očiju. Ostalo je nekoliko izvoda: rođena, udata, umrla. Ništa nije ostalo, sve sam spalila, rastopila, rasula… Ostala mi je samo u krvi.

Vidim je kao devojčicu od svega nekoliko leta, mogla bih ja njoj majka da budem. Bucmasta je, žmirka pod suncem. Koža joj meka, bez ijednog ožiljka. Vidim je kako trči po polju i ne spotiče se. Igra vragolaste igre sa drugom decom dok još ne idu u školu i glavna je među dečacima. Gledam kako se dosetila da nadomak sela napravi sprovod za mrtvu belu kokošku, kako iz šupljeg stabla izvlači zmiju sva radosna što je sebi našla lančić, kako uči da pliva u hladnom potoku i ne zazire od velike vode. Seoski starci ne smeju da joj priđu, jer mala je vrag, pričaju kako se rodila u posteljici, a tako se samo vještice rađaju. Gledam kako besnoj kobili skače na leđa i umiruje je prstima kroz grivu, kako krave za rog odvodi na pojilo i na ispašu. – Bila bi to ti, samo ne ista k’o sad što si – rekla bih joj, da ikako mogu da doviknem do tog vremena. Gledam je kako se trza u snu, jer je pohode pretkinje i svašta joj pričaju. I ja joj pričam. Onda je vode na izlivanje strave,  ali se u olovu ne pojavi mrtvački sanduk, nego žena sa glavom ptice. Stravarka ništa slično videla nije, pa je uzme za učenicu. Najednom su njene bajalice delotvorne: – Veledah-mi-od-boga-mi – pa triput dune sebi u nedra, a udahne pravo na dugovečnost. Gledam je kako izrasta u vitku crnku zdravih kostiju i slatkog stomaka – ceo je njen, kako gore, tako i dole, uzduž i popreko. Smejem se, jer zastala je da popriča s nekim momkom na puteljku nadomak kuće, ali je mater spazi, pa krene metlom na nju. Ona ne beži oko kuće. Samo okrene nadlanicu ka majci, pokaza joj biljeg i reče: – Znam koga si željna bila! Mater joj se postidi, baci onu metlu koliko je duga i otperja u kuću podvijenog repa. Moja otpleše, a metla za njom, pa počisti sve neudovoljene, sramne i puste želje po ženskoj liniji. Gledam je kako se sprema da ode od kuće u veliki svet. – Samo na te tamo čekaju! – kaže joj majka. – Dobro se pazi! – doda. – Bolje se u Neretvu baci, neg’ da mi se sa stomakom kući vratiš! Jesi čula! Čula je, al’ se nije previše obazirala, jer stomak je njen i sladak, a s tekućim vodama je u sestrinstvu, znaju svoju bitnost i uvek nađu put, omekšaju čak i tvrdo materinsko srce. Kad je otišla, pisala je dugo i često, neka je pisma slala, druga je ukoričila i čitala ih bez sramežljivosti u glasu. U dalekom svetu sretna je kao u najrođenijoj kući, sve su joj kafane otvorene, momci naklonjeni, (pri)pravničke knjige lake. Bliži se vreme našeg susreta. Gledam kako mi bira oca. Bira ga dok kupuje kafu, jer zna da su od tog zrna koze vesele na drugim i davnim kontinentima. Zašto ne bi i ona ispekla sebi sreću, k’o što je njena mater pekla kavu u šporetu na drva? – Smeška, tako me zovu – kaže i pruži mu ruku na kojoj je biljeg kafenog oblika. Dopada mu se, ima bujne grudi i zdrave zube, zakazaće joj sastanak. Kafa miriše na buđenje. Ona može da zamisli jutro posle i sva naredna jutra. Kad ju je odveo u šetnju po Zoološkom vrtu, rastužila su je ta šupljoroga goveda koja nemo bazaju među rešetkama, kao da polja ni videla nisu. Moraće da mu pokaže živahne krave iz svog sela. Složio se. Ubrzo i ja dolazim. – Smeška, tako su me zvali sve dok se nisam udala – rekla mi je čim sam mogla da je razumem. Pokvareno vreme, kao pokvareno jaje, bazdi. Možeš da ga prebojiš svim nijansama crvene, neće pucati od zdravlja. Ali se nadaleko čuje kad pukne.

Došla sam bucmasta kao i ona što je bila, s mukom istisnuta, kako i priliči. Koža mi je bila crvena, a kosa kao ugarak, kruta i crna. – Plakala si bez prestanka, ništa te nije moglo umiriti, nego kad legnem s tobom na pod! Pod, bezbedniji od svake kolevke. Mora da je od umora posustala i samo se spustila tu gde se zatekla, zajedno sa mnom. Progovorila sam brzo, a prohodala tek kad je ona odsustvovala od kuće, jer to je bila jedina prilika da slobodno padnem. Smejala mi se dok sam jurila zamišljene kokoške između solitera, skupljala gliste po pločnicima i pitala je zašto mi stavlja šešir kad nema kiše. Budila bi me dok sam hodala i pričala u snu, donosila mi vode da potopi košmare i punjene životinje kao noćnu stražu. Kad sam dobila boginje, branila mi je da se češem i odbranila mi je celo telo, osim nadlanice, pa smo na istom mestu imale biljeg. Kad mi spadne trepavica, ona od toga napravi dobru želju: – Stavi je u nedra i duni tri puta, ispuniće se ono što pomisliš! Pomišljam… kako sam dovoljno odrasla da mi njene cipele sa potpeticom savršeno pristaju. Mnogo je trepavica otišlo na tu želju, daleko više nego riba kojima su izgriženi repovi dok nisam zakotrljala svoje prvo R. Učila me je da pišem, s teškom mukom su mi slova ispadala iz olovke. – Šta ste radili u školi? – pita, a meni se plače. – Još jedno slovo – kažem joj i znam da će mi to slovo dan progutati. – O, teško meni, ni ono od juče još nisi savladala, a sad već drugo treba vežbati! Dva slova u dva dana, gde to ima! ‘Ajde jedi, pa ćemo pisati. I pisale smo, po ceo dan jedno isto slovo, ona mi nadzire olovku i cepa listove iz sveske. – Ne valja, ponovo! Celu stranu da si ispisala dok ne operem sudove! Pišem, a sve bih drugo radila. Ona se posle hvali mojim razvijenim radnim navikama i peticama, kao da su njene. I bile su. Do te mere mi je razvila te radne navike, da nijednu drugu dugo nisam imala. – Šta je s tobom? – posle se čudila. – Izađi malo među ljude, druži se, samo te knjižurine gledaš, oćoravićeš, sunca nisi videla! Jednom sam je poslušala i pozvala drugaricu iz klupe da se družimo. Pozajmile smo šminku, jer cipele su još uvek bile prevelike, namazale usta i oči i izašle napolje, da se igramo. Kad sam se vratila, pljusnula me je tako da mi je karmin završio na zidu: – Kud si takva pošla, kao kurva po selu! Skidaj to! U tvojim godinama, tako nešto mi ne bi ni palo na pamet! Sramota! Nisam bila sigurna šta je kurva, al’ sam slutila da nije za poštovanje i da još dugo treba u trepavice da duvam, pa da steknem to pravo da radim šta mi se prohte. Kad je videla da mi se prohtelo da pišem, ukrala je pisaću mašinu iz svoje kancelarije i stavila je na moj radni sto, zajedno sa dve rezervne trake i indigo papirima. – Tamo to nikome ne treba, samo skuplja prašinu u ormanu. Portir me malo čudno odmerio kad sam izlazila, al’ ko ga jebe! Dobro će ti doći, je l’ da? Lepšeg zvuka nije bilo na svetu, nego što je zvuk te tipkovnice. Srećom, moja majka nikada nije savladala slepo kucanje, jer ne bih podnela da od nje dvaput ista slova učim. Na toj je mašini otkucan moj maturski rad i ubrzo ću u svojim cipelama otići od kuće. – Jedva čekam da imaš momka! I ne sekiraj se, ako ostaneš trudna, ja ću ti čuvati dete dok spremaš ispite! – tako me je ispratila. Kad je došla da me poseti u studentskom gradu, kupila mi je novi par čizama, a za kusur kutiju kondoma. – Imaš li za šminku?

Lepa je i našminkana, perika joj dobro naleže, samo joj je lice na dodir kao spužva. Telo je više ne boli, mirna je i čeka da je zemlja primi u utrobu kao što je ona primila mene.

– Vide je, sve mislim, samo što se ne probudi! – bulazni baba nad njom, poziva je po imenu, pa krene da nariče. Tuguje bez ijedne suze. Neretva bi pod njom presušila.

– Muči, baba! – ne mogu da je slušam. – Ti nećeš ni primetiti da je nema, odavno ona već nije s tobom! Eto, umrla je i nije te obrukala. Za čim sad žališ?

– Ne plači! – ućutkuje i ona mene. – Kvasiš joj tamo odjeću, ‘oćeš da jope navuče upalu pluća, pa da dvaput za dana umre!?

Nadmetale smo se tako kome je njena smrt teže pala i otimale se koja će više tuge da nasledi. Ljudi prilaze i ljube me po tri puta, kao da čestitaju. Previše je ljudi, previše slinavih poljubaca. Tu je i jedan od momaka kog mi nije odabrala za oca. Drsko odbijam da me ljubi, otrovne su mi suze. Posle se pop natpevavao sa narikačama, a jedna pripita baba, kojoj su se koze uvukle pod odeću, cugnula je od onog vina koje mu je trebalo za obred. Smandrljao je i bez toga. Zemlja, cveće u vencima i ništa. Potom tamo iznikne beli kamen sa uklesanim imenom i godinama života, bez života.

– Odeš li na groblje?

– Ne odem. Nije ona tamo.

Biografija

Marijana Čanak (1982), Subotica. Diplomirala na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002) u ediciji Prva knjiga Matice srpske. Kratke priče objavljuje u časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Piše, priređuje i prevodi za Portal o invalidnosti. Nagrađivana za književni i novinarski rad. Za priču Ispovest između nekoliko lažidodeljena joj je nagrada Laza K. Lazarević za2005. godinu. Bavi se regresoterapijom i učenica je šamanske filozofije Ifa.

PričuČetiri brazgotine na telu, jedna u zemljinapisala je tokom radionica kreativnog pisanja koje vodiBojan Krivokapić u novosadskom Centru BAZA.