Бранко Илић ВАЊКА (1950–1993) УЗАЛУД НИСИ ИЛИ ЈЕСИ

° Друштво пријатеља Бранка Илића Вањке, 1993.

° Фотографије аутора: Миленко Јелесић

Културни центар, Шабац, 2021.

° Штампа: ИНТЕЛЕКТА, Ваљево

У недељу, 22. маја 2022. године у пивници „Флојд“, одржана је промоција књиге поезије „Узалуд ниси или јеси“, аутора Бранка Илића Вањке (1950–1993).

Поводом скоро три деценије од смрти песника Бранка Илића Вањке, објављена је репрезентативна књига поезије веома симболичног назива „Узалуд ниси или јеси “. Давне 1995. године, две године након његове смрти, група пријатеља сабрала је Вањкине песме у рукопису и у знак неизмерне љубави и поштовања објавила књигу под називом „Узалуд ниси“. Својом харизматичном појавом и аутентичним стилом Вањка је оставио дубок траг у времену ком је живео и стварао. Био је ван свих клишеа, слободоуман и радознао, бунтован и неухватљив, гладан љубави и непрегледног пространства које му је често измицало, под теретом интезивно болног живота. Његов живот био је прожет великим осцилацијама различитих стања кроз које пролази несмирено биће испреплетано лепотом и хаосом као константом.

Задатак уредништва, како у првој тако и у другој књизи, није био ни мало лак, ако знамо да су Вањкине песме биле немарно записиване на папирима, омотима од цигарета, салветама, у тренутку стварања и боравка по задимљеним кафанама и местима у којим се случајно или намерно затицао. Трудили смо се да без обзира на несређен рукопис испоштујемо сваки његов запис који је непроцењив драгуљ, ако знамо под којим околностима је књига објављена. Познавајући његов карактер и принципе које је следио, сигурна сам да би негодовао због овакве одлуке, без обзира што би потајно био ганут гестом наше оданости .

Дуго сам размишљала о дубоко испреплетаним нитима које нас повезују са Вањком, који је и након толико година успео да нас окупи поново. Одговор је врло једноставан, има људи који својим шармом, добротом, безрезервном љубављу, оним најлепшим људским особинама заувек остану у нама да светле као звезде водиље, као вечни пламен.

Управо тај пламен ћемо распламсати вечерас грејући се поезијом љубави, јер ма о чему да је певао, љубав је била основни покретач његове мисли, и кад је летео и кад је падао . Да је физички присутан данас, шеретски би се насмејао и рекао, на време сам се спасао. Визионар који је измакао времену зла и страдања, наслутио је у небеском шару да је слобода за којом смо жудели, вертикална а не хоризонтална линија. Захваљујући тој вертикали успели смо да одржимо ватру грејући се поезијом љубави коју нам је у аманет оставио боем и песник Вањка, јер у поезији је и живот и трајајање.

Књига песама „Узалуд ниси или јеси“, разликује се од прве, по наслову, идејном решењу, форми и циклусу песама посвећених пријатељу песнику, под називом „Надарја“. Књига садржи 68 песама подељених у четири циклуса.

Не желим да тумачим вечерас Вањкину поезију, из разлога што између ових корица јасно дише живот препун ожиљака, препун бесмисла и смисла људског постојања, несагледива слика једног живота испуњеног уметношћу.

Замисао да се објави ово издање лирике јавила се из потребе да се успостави веза са новим песничким нараштајима, читаоцима и љубитељима поезије, да им омогућимо да се упознају са невеликим песничким опусом и биографијом нашег песника и суграђанина, који је нажалост отишао прерано из наших живота, а са посебним освртом да без обзира на његов кратак животни век, укажемо на значај једне несвакидашње и аутентичне личности, какав је био Бранко Илић Вањка.

Вечерас ћемо сви заједно отореног ума и радосног срца покушати да дочарамо песничку атмосферу једног прохујалог времена, времена у ком су песници живели и стварали. Слушаћете поезију чији ће вас стихови обузети ритмом, звуком и тоном јер Вањка је дисао и промишљао свет, музиком коју је слушао . Управо те и такве вредности су биле инспирација уметника. Да не буде забуне, многи и данас дискутују о боемији и извргавају је руглу, не схватајући да је за истините боеме то био начин живота. Кафане нису биле само места забаве и разбибриге, алкохола и дуванског дима, биле су неформалне институције интелектуалаца, филозофа и уметника у најширем смислу те речи. Једном речју, такве кафане су одисале специфичним стањем духа, шмекерским стилом и кафанском културом. Нажалост нестао је дух тог времена неповратно, завладала је мржња и подела међу људима. На нама, који смо повезани невидљивим нитима, велики је испит, одолети времену зла и сачувати здраву мисао и дух заједништва. Вечерас сведочимо својом љубављу и поштовањем да је то итекако могуће. Призовимо вечерас у сећање глас, који не знам „где се деде“, глас који никад заћутао није:

Ко је рекао да стражар њен

Ево сам вечни

Да крстарим по палубама

Сивих чекања

И сидро да бацим на одар речни

Да бесциљно лутам

Кроз незасвођене горе

Тражећи будилишта

По месечини вечних