Поводом 15-ог децембра, Међународног дана чаја, у Културном центру одржана је трибина на тему: „Кратка историја чаја“. Аутор трибине био је историчар Бранко Божић.
Постојбина и природно станиште чаја је Исток односно Кина,(откриће чаја приписује се другом кинеском цару Шен Нунгу 2700 год. пре нове ере). Уз свилу, био је темељ ширења трговине Истока са Западом.
Чајем се може сматрати само онај напитак који се прави од листова зимзелене биљке camellia sinensis, од ње се праве 4 основна типа чаја:бели, зелени, црни и улонг чај. Ми смо пре свега земља кафе коју називамо турска кафа иако Турци највише пију црни чај.Срби су реч чај преузели од руских царских избеглица иначе стара српска реч за чај је одвар и указује на начин припреме напитка од лековитог биља. Испијање чаја је у Јапану је ритуал који је доведен до врхунца и представља вид уметничке форме. Турци пију највише чаја на свету нешто преко 3 килограма по становнику , затим следе Ирци, Британци, Руси……
75 процената чаја који се попије у свету је црни чај. По производњи Кина и Индија су највећи произвођачи чаја. Индија и Шри Ланка највише производе црни чај, зелени Кина и Јапан а Улонг се највише производи на Тајвану.
За ширење обичаја испијања чаја најзаслужнија је Британска империја , која је обухватала 1/5 земаљске кугле и 1/4 становништва, оно што воли да пије Британија воли и свет. Ледени чај и чај у кесицама измишљени су у САД-у, Томас Саливен је 1904. измислио чај у кесицама.Причом о чају направили смо мали пут око света од Кине, до Британије, Русије, Индије, Јапана, Турске, Египта, Алжира , Туниса……